AMRA: Danas je 18. 11. 2024. godine i nalazimo se u Valturi kod gospođe Assunte Strmotić, koja će nam nešto reći o sebi i o svojem životnom i radnom vijeku u Uljaniku. Gospođo Assunta, molim Vas, predstavite se i recite kad ste se rodili i koje ste škole završili, pa ćemo onda prijeći na Vaš rad u Uljaniku.
ASSUNTA: Dobar večer, ja sam Assunta Strmotić, živim u Valturi. Došla sam u Valturu 1991. kad je počeo rat…
AMRA: A rodili ste se?
ASSUNTA: A rodila sam se u Raklju, 11. 2. 1942., znači za vrijeme rata. I bila sam u Raklju do 1943. kad je moj tata, i mama i ja, smo otišli do Rima, jer moj tata je bio Rimljanin koji je bio u vojsci talijanskoj, cavalleria, konjaništvo, da, i onda smo mi išli u Rim. A poslije, do 1947. smo bili u Rimu s tatom, a moja mama je htjela doći vidjeti svoje roditelje i Rakalj sa mnom. I kad se ona vratila, onda smo mi htjeli otići natrag u Rim, međutim su se zatvorile granice. I tako da je moj tata ostao dole, ali mi smo došli u Pulu. I onda smo našli jedan mali stan na Kaštanjeru u Puli i tamo smo bili do pedeset i neke godine, pa je moja mama našla drugi stan, jer taj nije imao ni WC-a, nego sve je bilo, cijela zgrada, na stepenicama dole… mislim, nije bilo adekvatno za živiti kako treba. I onda smo išli u Šišansku cestu, kod bolnice odmah, i tamo smo našli jedan drugi stan, opet mali, mislim isto tako, bilo je malo bolje. I onda smo otišli, još jedanput smo se selili dole u Leonardo da Vinci, kod žute škole, i tamo sam bila do svoje udaje, mislim… I onda sam se preselila u… kod Uljanika, i tamo sam bila do 1974., i dobila sam stan od Uljanika, na Vidikovcu gore u Pupinovoj. I onda sam… Tamo sam bila do rata, do početka, i onda sam došla u Valturu. I od tada sam tu.
AMRA: A recite, Vi ste završili, rekli ste mi, talijansku gimnaziju u Puli?
ASSUNTA: Ja sam završila talijansku gimnaziju u Puli 1961. i iste godine u osmom mjesecu sam počela raditi u Uljaniku. I tamo sam bila do početka rata, uvijek na istom radnom mjestu. S time što sam tražila od Uljanika da mi pomogne platiti Višu ekonomsku, ali nije tada bilo vjerojatno moguće, jer je bilo već puno toga. I onda sam si ja to platila sama i završila.
AMRA: Vi ste studirali uz rad?
ASSUNTA: Da, dvije godine ekonomske. Jer s onim radnim mjestom koje sam dobila s tom gimnazijom, bila bi mi slaba penzija, nikakva. I onda sam rekla, ajde idem nešto napraviti, i to sam uspjela nekako napraviti i diplomirati, i onda je ipak malo bolje. Dobila sam bolje radno mjesto u Uljaniku kao referentica za dokumentaciju brodsku i tako sam radila.
AMRA: Možete mi opisati malo ovaj odio u kojem ste radili, koje vrste poslova ste radili u Uljaniku?
ASSUNTA: Da, ovako… Kad sam došla u Uljanik, onda nisam znala pisati na mašinu, mislim, daktilografiju, a upravo se održavao tečaj u Uljaniku. I ja tamo tražim tečaj da bi se uključila i da bi naučila. Međutim, nisam dobila to. Onda sam rekla, znate šta, dajte vi meni tu knjigu, pokažite mi di stavljate ruke, puno tega je bilo, i one su mi pokazale, ja sam uzela tu knjigu i ja sam naučila daktilografiju. Ali mogu Vam reći da nisam dobro napravila. Jer za taj posao koji sam cijelo vrijeme… uz posao koji sam radila, sam bila i daktilograf.
AMRA: A da, to tako bude, što više znaš, više te …
ASSUNTA: Evo tako. I bilo je za sve ove brodove koje smo radili, i ruski sam pisala na nekoj mašini, a ruski ne znam.
AMRA: A imali ste mašinu na ćirilici ruskoj?
ASSUNTA: Da, da. Dvije smo bile u Uljaniku koje smo to radile. A inače sam i engleski, jer ja sam u talijanskoj gimnaziji učila engleski. Tako da…
AMRA: Pa Vama je i trebao engleski, Vi ste radili s tom brodskom dokumentacijom.
ASSUNTA: Da, da, meni je trebao engleski, da. A i inače, kad bi došli, ovaj brodovlasnik ili klasifikaciono društvo, ovi ljudi koji su vodili, nadgledavali poslove, jer 1961., ne 1961., malo kasnije, je došao u Uljanik ili bio već ustvari u tehničkom uredu na otoku. Tamo su bili, svi inženjeri i svi oni koji su mogli nešto napraviti s brodom su bili na otoku. I tamo sam ja došla raditi i onda je jedan vrlo… inženjer koji je znao, napravio je tehničku kontrolu Uljanika. Znači jedan novi ured je oformio. Repar, kako bi rekla, jedan odjel cijeli. On je to oformio. Ja sam dobila, kad smo pošli u tehničku kontrolu, onda sam dobila posao, on mi je dodijelio posao za brodsku dokumentaciju. Znači imala sam instrukcionu knjigu i sve je bilo napravljeno tako da si mogu naučiti šta je gdje i koji su strojevi, šta treba na brodu, sve od dokumentacije.
AMRA: Znači od sve opreme, od sve opreme Vi ste imali ove instrukcione knjige?
ASSUNTA: Ja sam imala u papiru brod praktički, sve što dođe na brodu, pumpi, motori, generatori, opremanje… sve. Sve što je bilo na brodu, šta je trebao dobiti papir, da bi se moglo s time, recimo, vlasnik ili brodovlasnik ili klasa, da bi se mogli opravdati ako bi se nešto desilo na brodu, na tim strojevima, onda je trebalo dokumente i certifikate dobiti.
AMRA: Onda ste Vi radili s klasom, tko je Vama izdavao te certifikate? Klasa ili proizvođači?
ASSUNTA: To su firme, proizvođači. Direktno proizvođači. To je preko nabave sve bilo. Smo dobivali od te, dokumentaciju, certifikate, sve to što je trebalo za brod. I onda sam ja, kad je trebala biti primopredaja broda, imala jedan, kao knjigu ili nekakav dokument napravljen, i svi ti certifikati su morali biti validirani.
AMRA: To su bile ogromne knjige, ja znam da…
ASSUNTA: Nije, nije jako puno, ne… To je bio registrator i onda odmah upisano sve šta je unutra.
AMRA: Znači sva oprema i certifikat?
ASSUNTA: Da.
AMRA: Da je to u upotrebi, tko je proizveo?
ASSUNTA: Da, i da ima pokriće, da se nešto pokvari, da imaju pokriće da je tvornica napravila sve kako treba. A pokvarilo se kasnije, na brodu.
AMRA: Da, to je znači bilo relevantno za garantni period?
ASSUNTA: Jer predaja je trebala biti. I onda sam dobivala svaki dan telefonski od svih radnika, od svih odjela – kada, u koje vrijeme su ti, klasifikaciona društva, trebali doći na brod, vidjeti u koje vrijeme i što će trebati gledati i od strane strojarstva, elektrike i opremanja i sve.
AMRA: Vi ste zapravo organizirali sve pokuse na brodovima i testove i sve što tu dolazi?
ASSUNTA: Da, to smo kroz dan trebali napisati u koje vrijeme će tko doći to pogledati. Jer inače kako bi se predavalo?
AMRA: To čak i u ugovoru o gradnji broda piše da se najkasnije, jedan dan prije, treba obavijestiti. To ste vidjeli.
ASSUNTA: Jedan dan prije, da, ja sam dobivala obavijest i onda smo rekli u toliko, toliko vrijeme recimo, mora se biti, čovjek koji će to preuzeti tamo i onaj koji to predaje.
AMRA: I onda bi dobili certifikate da je izvršena proba ili test neki?
ASSUNTA: Da, i onda ili je bilo u redu na brodu, pregled tega dijela i toga, ili je trebalo ponoviti vjerojatno.
AMRA: Da, da, da.
ASSUNTA: Preuzimanje je trebalo biti, preuzimanje kako treba.
AMRA: Onda ste sve vrste brodova prošli, sve koje smo gradili?
ASSUNTA: Da, i ruske … smo radili za rijeke.
AMRA: Znate da još polove ti … ?
ASSUNTA: A da, još plove? Ja mislim da ih je 40 bilo. A onda je bio Bergesen, pa Indija, pa… Bilo je to, dosta toga, da.
AMRA: A recite, Vi ste bili zapravo u muškom okruženju, cijelo vrijeme ste radili. Tamo su sve bili muški kolege, malo je bilo kolegica, jelda, koje su radile?
ASSUNTA: Bilo je, da, malo, malo žena je bilo. Bilo nas je na katu… Znači, Ruana, Dalićka, dvije, tri. Onda je bila ova Laura koja je radila za Bergesena. Četiri, pet žena. I kafić dole je bio u istom…
AMRA: Vi ste u zgradi opremanja uvijek bili?
ASSUNTA: U opremanju sam bila, da.
AMRA: A recite kakav je to bio odnos, su bili pristojni prema vama, da li ste imali nekakvih problema zato što ste bile žene u muškom okruženju?
ASSUNTA: A znate šta, svaki svoj život… ne možete suditi nikoga u stvari, ne… Imate svoje, tjerate svoje, radite kako vama odgovara, pokušavate se jako ne… Tako da je, odnosi su bili dobri.
AMRA: Da, to me zanima…
ASSUNTA: Da, da, da. Bili su dobri odnosi. Mislim, nemam prigovora.
AMRA: A recite, Vi ste bili vezani obiteljski za Uljanik. Da li je i Vaš suprug radio?
ASSUNTA: Moj suprug je isto radio u elektroopremanju. On je isto predavao brodske instrumente sve…
AMRA: A recite, ovaj rad u Uljaniku, to Vam je omogućavalo jedan normalni životni standard u to vrijeme?
ASSUNTA: Da, Uljanik je pomagao dosta. Pomagao je dosta. Mislim, sa suprugom, suprug je imao već od mene, jer je takvo i radno mjesto bilo. On je kao VKV radnik, bilo je to jako dobro, završavao je svoje probleme. I tako da, ipak smo uspjeli, uspjeli smo živjeti, recimo, tako… dobro.
AMRA: A recite, da li ste tijekom svog radnog života, mislim, da li možda niste mogli napredovati zato što ste bili žena? Da li ste mislili da ste možda bili nekako zakinuti zbog toga, obzirom da je to bilo jedno muško društvo?
ASSUNTA: Mislim, to je već od davna, od davnine, tako. Ide jako polako prema boljem. Ako pogledamo talijansku ili našu, naša televizija toliko to ne objelodanjuje. Ali Italija, ja gledam koji put isto, navečer, La vita in diretta i tako. I onda šta se događa prema ženama. Plan je, ne, ove godine je u Italiji 90 žena ubijeno. To je… To je… Feminicid terribile. Mislim, ono, jako teško kad slušam… I to, i mlade djevojke, i žene, i pred djecom, svašta… Jako, jako, jako teško. Ma ima i kod nas isto, samo se malo manje čuje to.
AMRA: A to tako dođu neki periodi, pa bude puno, onda se nekako malo smiri na sreću.
ASSUNTA: Malo se smiri, da.
AMRA: Možda se ipak i mijenja nešto na bolje, nadajmo se.
ASSUNTA: Ma da, to je, mislim, teško.
AMRA: A recite mi, kad ste Vi počeli raditi, rekli ste da ste završili talijansku gimnaziju, da se puno Vaših kolegica iz gimnazije zaposlilo u Uljaniku, jeste vi onda kad ste počeli raditi međusobno hrvatski ili talijanski govorile? Kako je bilo?
ASSUNTA: Ne, govorile smo hrvatski. Ali kad smo se našle same sobom, mislim, kad nije bilo vezano za posao, onda bi talijanski. Ja imam vezu još i danas s njima. Imam i neke slike, su došle kod mene, koji put smo se malo družili. A mi smo se 50 godina, svake godine našli za… I sve profesore koji su bili živi, uvijek smo pozvali i bili smo uvijek u neki restoran, nešto ovako malo. I imam puno tih slika, i svi smo skupa bili, i jako lijepa sjećanja.
AMRA: A to Vam je profesorica Milotti vjerojatno bila, Vam je bila profesorica Milotti…
ASSUNTA: Milotti, profesor Milotti. Da. Ovaj, dirigent Milotti je meni bio razrednik.
AMRA: Razrednik Vam je bio? A krasno, krasno.
ASSUNTA: Razrednik u srednjoj, da, muziku nam je predavao.
AMRA: A meni se čini ovako, kako sam razgovarala s nekim gospođama i kroz moj posao, da ti ljudi koji su završili talijansku gimnaziju, ali i hrvatsku gimnaziju u ono doba, da su vrlo veliko obrazovanje dobili, da su se vrlo lijepo znali izražavati, da su svakakva znanja dobili…
ASSUNTA: Ja sam uzela za diplomski hrvatski, jer ja sam imala jednu jako strogu profesoricu iz hrvatskog, a s obzirom da sam ja sa mojom mamom govorila rakljanski, kao prvo moj materinji jezik, onda sam ja u razredu bila recimo između boljih, jer sam imala već onaj hrvatski, hrvatski baza je bila. I onda ja sam uzela, bila je profesorica Glavnić jako dobra, onda sam ja uzela hrvatski kao diplomski, Vladimira Nazora sam uzela.
AMRA: A jeste?
ASSUNTA: Da, Vladimira Nazora, i tako. Uglavnom je bilo dobro da… Ovaj jedan naš od razreda, Franko, on je išao u rat u Sarajevo, studirao tamo isto, i ubili su ga u onom redu za kruh, i pustio dvoje djece i ženu tamo.
AMRA: Što život napravi, da oni iz Pule odu u Sarajevo.
ASSUNTA: Od naših… od ovih naših, od razreda 23 nas je bilo, više ženskih nego muških, već ima dosta mrtvih, već imamo neke godine.
AMRA: A recite mi, ovi dokumenti koje ste Vi pripremili, jeste Vi onda njih nosili na brod, jeste Vi odlazili na brod često ili niste? Kad su bile primopredaje…
ASSUNTA: Da, bili smo da, ali ja sam to predavala, to su uzeli oni koji su vodili naše odjeljenje, uzeli sa sobom i onda predavali. Nismo mi direktno predavali.
AMRA: A da li ste morali biti u trliš obučeni ili u običnoj odjeći?
ASSUNTA: Ne, bili smo normalno obučeni, da, normalno obučeni, nismo bili u trlišu.
AMRA: A recite ti prostori radni, jesu oni bili uvjetni, jeste vi bili zadovoljni u njima ili kako je bilo, obzirom da je ono jedna isto stara građevina u opremanju?
ASSUNTA: U opremanju, da, ova je, znate gdje je bio vodotoranj koji su bacili dole? Ona zgrada napred što ide je bila na desnoj strani, jedna zgrada, pa dosta dobra je bila zgrada, nije bila loša. Kad su bacili vodotoranj, onda baš moj ured su bili uništili, smo bili vani jedno vrijeme.
AMRA: Šta je voda iscurila?
ASSUNTA: Valjda je palo nešto od tih velikih kamenja na taj dio zgrade i onda je tako, moj ured bio baš na tom kantunu, i onda smo se morali seliti, ali napravili smo posao u redu. Dobro, bilo je dosta skučeno jer ja sam dosta dugo sjedila u uredu sa šefom.
AMRA: A tko Vam je bio šef?
ASSUNTA: Jedno vrijeme mi je bio inženjer Pavičić. Pavičić mi je bio šef, pa je bio na kraju… Pavičić… Marchi je bio šef.
AMRA: Bili smo kod gospođe Rite pa smo nju isto intervjuirali.
ASSUNTA: A da? Da, da, poznavala sam ja gospođu Ritu. Marchi je bio šef cijelog odjela, a Pavičić je bio za ovaj strojarski dio. Onda je bio … nešto s Rusima. Da, on je prevodio. Mislim, pisao za Ruse. Onda je bio…
AMRA: Nije važno. A recite kakvi su bili ti odnosi, obzirom da je to bila ta, recimo, stara garda inženjera, jesu to bili jako formalni odnosi ili onako više prijateljski?
ASSUNTA: Ma mislim, bilo je dok se radilo je bilo formalno. A kad smo imali fešte za te razne prilike, onda smo bili svi skupa i onda je bilo malo ležernije.
AMRA: A rekli ste mi za 8. mart da ste pjevali?
ASSUNTA: A da, pjevali smo. Da, da, smo pjevali svi.
AMRA: A to bi bio kao neki program ili bi se našli pa bi pjevali, ili kako je bilo?
ASSUNTA: Da, to su se okupili u jednu tu veliku prostoriju pa bi nam donili jedan cvijet ili nekakav mali dar i onda smo pjevali.
AMRA: Pa baš lijepo.
ASSUNTA: Da, ko je bio za pjesmu je pjevao. Ja imam i neke slike…
AMRA: Da, vidjet ću, tu ste mi posudili pa ću ja to… ova je zanimljiva. A recite, da li je recimo ideološki, da li su vas zato što ste vi bili talijanska manjina, da li ste imali zbog toga nekih problema i da li je tu bilo nečega što, recimo, Vam nije odgovaralo?
ASSUNTA: Ma znate šta… Ja nisam puno na to se obazirala. Kad sam htjela biti sa mojim društvom od mladosti onda je bilo jedno, ali dok sam radila ja sam se pridržavala hrvatskog jezika.
AMRA: Znači nije bilo nikakvih problema?
ASSUNTA: Ne, ne, ako je neko u blizini isto govorio talijanski, isto bio takve… onda recimo da smo se i pozdravili i tako.
AMRA: Jer kad sam ja počela raditi, kod nas u prodaji su skoro svi govorili talijanski, onda su i međusobno govorili i razgovarali, nije nikad to bilo. Meni je to bilo lijepo, drago mi je bilo.
ASSUNTA: Sa onim koji si znao da razgovara, da govori talijanski, si talijanski, a sa ovim drugima normalno.
AMRA: Zapravo je sve bilo prirodno, da. A recite, da li Vam je ostao u sjećanju neki poseban događaj s nekim brodom, ako je bio problem pa se nije mogao predati, pa nisu išli ti…
ASSUNTA: Ne, ja taj problem nisam imala, recimo. To nije bio moj domet, to su rješavali inženjeri.
AMRA: Onda Vi ste na kraju jako puno trebali zapravo znati i o tim uređajima, jer ste Vi to sve morali znati kako funkcionira.
ASSUNTA: Da, ali obično nisam mogla znati točno kako funkcionira. Kako funkcionira mogu približno znati, ali da znam kako jedan glavni motor točno, i dijelovi, funkcionira, bilo bi jako lijepo. Ne, ne, mislim, samo na papiru, virtualno.
AMRA: Sada je virtualno, onda ste imali papire, da, da, da. Da, jer smo imali zapravo onda i puno naših hrvatskih tvornica koje su isporučivale, nije bilo sve samo iz uvoza, jelda?
ASSUNTA: Da, ma je bila Jugoturbina, pa Končar, pa neki… ali manje-više je to bio stranac. Recimo Sidro je bilo iz Španjolske, onaj drugi je bio iz Norveške, treće je bilo iz neke druge zemlje i tako. Mislim, sad lako i zaboravim iz koje zemlje.
AMRA: A recite, su dolazili razni serviseri isto onda?
ASSUNTA: Ne, serviseri… ustvari u Uljaniku su radili ljudi koji su i servisirali. Vjerojatno za nešto što je bilo potrebno su zvali dotičnog… ali mislim, manje-više to je bilo u Uljaniku. Uljanikovi radnici su bili i serviseri isto onda.
AMRA: A recite onda, Vi ste bili zadovoljni svojim poslom? Zanimao Vas je?
ASSUNTA: To mi je taj moj prvi šef s kojim sam počela raditi, to mi je dao, sekretarski posao, meni se nije baš sviđao. Nisam volila puno računanje i plaćanja i to, i onda mi je dao to. Mi je rekao da tu treba biti malo pedantan i tako, i počela sam s time raditi.
AMRA: Rekli ste 35 godina do mirovine?
ASSUNTA: Ne, ja sam bila 31 godinu i pol, ono drugo su mi kupili.
AMRA: Da, da, zbog rata i svega, da.
ASSUNTA: Zbog rata. Nije bilo lako onda. Mi smo došli praktički jedno pet-šest mjeseci bez plaće, pa je nešto malo, pa onda smo vraćali. A dobro…
AMRA: Sjećate se kad smo u puranima dobivali plaću, se sjećate, purane i one hrenovke od Purisa?
ASSUNTA: Da, ali znate šta, mi smo došli tu, mi smo uzeli koze, imala sam prasce, pa punu štalu purani, i kokoške, i zečeve… ne zečeve nego kuniće, i svašta po malo. I smo si dali posla. Suprug je počeo raditi vinograd, pa sam ja kuhala i rakiju, i vino, i to meso, i došlo je tako da smo si pomagali nekako.
AMRA: Pa da, jer i djecu ste školovali.
ASSUNTA: Nismo mogli od penzije. Treba i… Za vrijeme 1989. smo se mi uselili u ovu kućicu tu, to smo napravili dok smo radili. A dobro, pomogli su, i familija je pomogla… Ne bi bez pomoći familije mogli. Jer ipak smo školovali i djecu. A imala sam ovu moju strinu u krevetu godinu dana, sa 90 godina u maloj kućici. Onda je došla moja mama kod mene, kad se Franka vjenčala, to je bilo 1997. I onda je došla mama kod mene, 10 godina je bila tu, 5 godina je bila tako-tako, a 5 godina, 3 na stolici i 2 u krevetu.
AMRA: A da li kad su bile primopredaje i tako, da li ste onda morali dulje raditi ili ste mogli u redovnom vremenu? Da li je bilo to napeto prije primopredaja?
ASSUNTA: Kad smo imali brodove ove ruske, da, jer je bilo sedam-osam predaja godišnje. Onda je bilo više, onda su mi došli pomoći. Čak i moja kuma vjenčana mi je došla pomoći. Ne zato što je bila kuma, nego što su je poslali. Kao administrator došla mi je pomoći nešto napraviti. Ali, mislim, to je samo u tom… za te brodove, a ovo drugo ne.
AMRA: A kad ste morali to tipkati, onda ste imali, kako se zvao, onaj indigo?
ASSUNTA: Da, da, to sam tipkala tako, a poslije je došlo malo bolje, bolje mašine, na kraju smo dobili terminal za prijave, ove što treba, i onda se malo olakšao posao. Malo bolje je bilo. A trebalo je to naučiti.
AMRA: Pa je, to je stalno išlo naprijed.
ASSUNTA: Ali imala sam u uredu jednog dobrog radnika i on mi je pomogao isto u vezi toga. Jer moraš nekoga imati da ti pomogne.
AMRA: To je bilo jako puno papira i jako puno tih rubrika koje ste morali ispunjavati za taj svaki uređaj. Upisivali ste neke brojeve, reklamne, pa proizvodne brojeve?
ASSUNTA: Da, mislim, to je vezano s tim poslom sve bilo… kako da Vam kažem, jednostavno, ja sam… zaboravila.
AMRA: A davno je bilo, 30 godina je prošlo!
ASSUNTA: Puno toga se desilo i svašta… Meni je bilo jako teško.
AMRA: Dali ste mi neke vrlo zanimljive fotografije pa ću ja to skenirati i vratit ću Vam onda po Franki. To su stvarno fotografije baš koje su iz 1950-ih i 1960-ih godina…
ASSUNTA: Još jednu fotografiju bin htjela da nađem jer je jako specifična, ona s Frankom iza, nije ona gore, mislim, je dio isto s pokojnim Cetinom, šefom. I sve žene su, mislim, bile tamo.
AMRA: A recite, da li je bilo nekih inženjerki koje su bile u opremanju broda kad ste Vi radili?
ASSUNTA: Inženjerke… ja se ne sjećam ženske inženjerke. Ili san zabila ili se ne sjećam. Ja mislim da ne. Mislim da nije. Bili su samo muški.
AMRA: To je takva struka onda bila.
ASSUNTA: Da, tako je bilo…