AMRA: Danas je 21. 4. 2024…
JOLANDA: Dvadeset i drugi.
AMRA: A da, pardon, 22. 4. 2024. godine. Danas imamo posebnu čast da je s nama gospođa Jolanda koja će nam se predstaviti. Teta Jolanda, molim Vas, recite kad ste se rodili, koliko imate godina, ime, prezime i to.
JOLANDA: Ovako, ja sam Peruško, Jolanda, rođena sam 15. 8. 1940. Imam sada još malo 84 godine. Rođena sam u Pazinu, djevojačko mi je Drndić. Udala sam se u Pulu, 1963., i od tada živim u Puli, odnosno, sad sam se preselila u Pješčanu Uvalu, u moju kuću.
AMRA: A recite, teta Jolanda, kad ste se zaposlili u Uljaniku?
JOLANDA: U Uljaniku sam se zaposlila 1972.
AMRA: I koje ste poslove radili i gdje ste bili?
JOLANDA: E, ovako… Došla sam u Uljanik kao čistačica, ali sam tu malo radila. I onda sam išla raditi u radionu na strojeve za štancanje limova za rotore i statore.
AMRA: Vi ste zapravo radili u TESU-u, u tvornici…?
JOLANDA: U tvornici električnih strojeva.
AMRA: Da. A recite, koji je bio Vaš obim posla, šta ste Vi sve radili? To je bio težak fizički posao?
JOLANDA: To je bio jako težak fizički posao. Ja sam… Mi smo okretale kolo na kojemu je bila bala lima, oko četiri tone. I to su žene na ravnim škarama rezale na kocke. A ja sam vrtila to kolo jer sam bila od svih najjača. I onda nisu one htjele bez mene raditi jer je to kolo trebalo jako umjereno, ne previše razvrtiti, ne previše biti…
AMRA: I to je samo na Vašu snagu išlo? To nije išlo na elektriku ili nešto?
JOLANDA: Ne. To je išlo samo na moju snagu.
AMRA: I Vi ste znači osam sati to kolo vrtili?
JOLANDA: Da, osam sati. Ne svaki dan. Radila sam na mašini na kojoj rade kružne škare u krug jer je to bilo kvadratno. A kružne škare su rezale u krug jer rotori i statori moraju biti okrugli. I onda poslije smo radile lastin rep. To je isto…
AMRA: Lastin rep?
JOLANDA: Da, lastin rep.
AMRA: Šta je to?
JOLANDA: To je kad dođu žice motane pa bude lastin rep – ti je ovako pa malo tu. Pa ovako i onda tu, u tome se plete, idu žice koje provode struju. I onda smo radile, odvajale limove, rotor i stator. To je bilo u jednom komadu, ali oni su se odvajali. Rotor je bio vanjski, a stator je bio… Odnosno rotor je bio manji, a stator je bio veći. I to smo odvajale. Tako da smo imale više tih poslova. Da, više operacija na tome. A ja sam i na tom jednom stroju nastradala.
AMRA: Da to, ispričajte nam malo, ako Vam nije teško, kako je to bilo.
JOLANDA: Gledaj, mi smo radile i morali smo imati rukavice, jasno. Imale smo rukavice i ja sam imala rukavice koje su mi tu. A prste moraš imati dodavde otvorene da možeš…
AMRA: Da možeš primiti, da.
JOLANDA: I onda mi je jedan komadić lima bio zavrnut i mi je zakačio za rukavice. I ja nisam je mogla izvući jer mi je imala lastiku. I onda mi je, vidiš… I tako, ali ja sam se s time jako, jako hrabro ponijela, i ja sam i nakon 28 dana išla raditi.
AMRA: Nakon 28 dana, imali ste i operaciju tešku i sve?
JOLANDA: Ne, nisam imala, što je odrezalo, je odrezalo. Razumiješ?
AMRA: Onda je samo zaraslo?
JOLANDA: Da. A s obzirom da sam ja relativno zdrava, meni je to tako brzo zaraslo.
AMRA: Sva sreća. A jeste imali onda nekakav dodatak za invaliditet? Jeste dobili odštetu?
JOLANDA: Ne, nikakav. Odštetu sam dobila. Mislim, bila mi je kao invalidnina nekih sedam posto. S tim ne bih bila dobila ništa.
AMRA: A koliko godina ste imali kad se to desilo?
JOLANDA: Kad se to desilo, to se desilo 1974. Da, tri godine sam radila i po.
AMRA: Tako odmah na početku karijere Vam se to desilo? I tako ste dočekali penziju?
JOLANDA: Da. Ne, ne, ne, ne. Poslije sam ja išla u arhivu raditi.
AMRA: A poslije su Vas preselili u arhivu?
JOLANDA: Prebacili su me u arhivu, da.
AMRA: To Vam je bio lakši posao?
JOLANDA: Da, da, s nacrtima, znaš.
AMRA: A šta ste radili u arhivi?
JOLANDA: U arhivi sam bila voditelj arhive.
AMRA: Aha. Od TESU-a ili od cijelog Uljanika?
JOLANDA: Ne, samo od TESU-a, da. Tako da sam ja, ljudi su dolazili kod mene po originale. Odnosno, kad su napravili originale, su donesli arhivirati. I onda poslije, ako je bila neka izmjena, su dolazili kod nas i to smo radili. A radili smo i cijele registratore svih nacrta koji su bili glavni kad se išlo na brod ili kad se išlo za agregate koji su bili postavljeni, da ih se stavljalo u pogon, i onda si morao imati sve nacrte koji su najvažniji za pogon.
AMRA: A recite, vi ste jako puno proizvodili za izvoz, jer ste vi jako puno izvozili u Sovjetski Savez.
JOLANDA: Da, da, da, da. Mi smo radili jako puno s ovim Lloyd registra. Čak su oni tamo imali svoje kancelarije i sve to. I s Rusijom smo puno radili. Tako da mi smo posla imali. Ja sam, puno smo morali raditi prekovremeno kad je bilo sila.
AMRA: Da, kad su bile primopredaje.
JOLANDA: Da, i tako. Ali u arhivi sam bila do penzije i vrlo su bili ljudi zadovoljni sa mnom, jer nitko nije nacrt izrezao, ni složio onako kao ja.
AMRA: Da, Vi ste pedantno to radili.
JOLANDA: Da, pedantno. Ja znam da su došli neki tehničari, inženjeri, oni bi bili čekali mene, kad sam ja slobodna da im ja to napravim. Tako da sam bila onako dosta…
AMRA: Cijenjeni ste bili, da.
JOLANDA: Da, cijenjena sam bila jer ja sam inače perfekcionist što se tiče toga.
AMRA: A recite, Vi ste radili većinom s kolegicama ili kolegama?
JOLANDA: Najviše smo bile žene. Najviše smo bile žene.
AMRA: I kako ste Vi doživljavali to? Kakav je bio odnos prema vama ženama, da li mislite da ste bile zakinute zbog plaće, zbog položaja?
JOLANDA: Ma, gledaj. Nismo se puno petljali s drugim arhivama, nego onako, mi smo bili svi skromni. Ono što su nam dali, nismo se nikad bunile. Znaš, bile smo više-manje žene, ali ja sam uvijek gledala biti sa svima do kraja dobra. Nismo imali nikakvih problema i dandanas se čujemo i dandanas imamo odnose. Znaš ti da sam ja, recimo dok sam bila s tetom Nadijom, bili smo uvijek k’o jedna familija. Tako da sam i danas ostala, i tamo žene, okolo mene. Ja vidim sada, ja sam nekako doma i volim, jer sam na selu rođena, imam veliko imanje odvojeno. I volim, volim, na tim vrtovima, svega… Ja svima dam i salate, i blitve, i špinata. Cvijeća… da ti vidiš, Amra, ja ti imam orhideje, ovakve tegle, možda deset komada. A to nisu ove kućne, to su ove koje su vani.
AMRA: Da, da, da, to mora biti prelijepo.
JOLANDA: Predivno. Listovi su im dugački ovako, uski i dugački, to pada dolje, i ti cvjetovi… orhideje imaju po 10, 12 cvjetova.
AMRA: To je prelijepo, da. A recite, teta Jolanda, i Vaš suprug je radio u Uljaniku?
JOLANDA: Da.
AMRA: I recite, šta je on radio, znači vi ste jedna tipična uljanikovska obitelj.
JOLANDA: Da, i Robi mi je radio u Uljaniku.
AMRA: I Robi je radio, znači i muž i sin.
JOLANDA: Da, da. Moj muž je radio kao stolar.
AMRA: Kao strojar?
JOLANDA: Kao stolar.
AMRA: A, stolar, aha. U stolarskoj radioni?
JOLANDA: Da, da. On je došao u Uljanik kao dijete s 15 godina, kao naučnik, i je rekao da kad je došao u Uljanik, da su oni obnavljali most za ići na otok.
AMRA: Joj, to je davno bilo, da.
JOLANDA: Da, 1991. kad je Galeb zaplovio bili su tu i neki ljudi koji su radili još na tom brodu.
AMRA: Znači on je radio unutrašnjost Galeba?
JOLANDA: Da, da, da. I poslije, 1972., išli su na kontrolu za azbestozu i onda su mu otkrili anginu pektoris. I onda su ga stavili u skladište. Tako da je on bio isto u stolariji, ali je bio u skladištu. Dok je išao penziju. Deset godina je bio u penziji, i onda je preminuo. Došli smo tu doma, na Verudu, išli smo spavati i u četiri ujutro je bilo gotovo. Kad sam ga okrenula, vidjela sam da se pomokrio i znala sam da je kraj. Tako da, mislim nikad sam nisam oslobodila tog straha.
AMRA: A vjerujem Vam, to je takav stres.
JOLANDA: Da, ja rečem mom Robiju, “Nemoj, molim te, zatvarati vrata od sobe”. I tako, tako da sam… ali uvijek sam bila hrabra, uvijek sam, kako bih rekla… Nikad nisam pridavala važnosti što ja nemam prstiju. Da se ja sad neću, da neću raditi, da neću… Pa mi smo poslije toga kupili teren i napravili kuću. Ne da imamo kuću, nego imamo još jedan teren uz kuću. Tako da imamo masline, imamo orahe, imamo mendule, imamo pomikaki, imamo cvijeća. Kažem ti, da ti ne govorim, cvijeća imam…
AMRA: A recite, teta Jolanda, kad se desila Vama ta nezgoda, jeste Vi bili zadovoljni s načinima na koje se Uljanik ponio prema Vama? Briga, da li ste imali…?
JOLANDA: Mislim, nisam bila baš jako zadovoljna jer su mi oni nudili neku mizernu, mizernu odštetu. Ali sam ja išla preko advokata.
AMRA: Da, dobro ste napravili.
JOLANDA: Da, jedino to što su mi dali lakši posao, di sam mogla raditi. Jer znaš šta, tu di nemam prsti, kad se udarim u neki ćošak ili nešto, to strašno boli. Trebala sam ići ovaj prst lomiti, ali nisam stigla. Znaš, kad sam bila kod advokata, čekali smo tamo, i onda taj čovjek, jedan koji je čekao kao ja, govori šta čeka, ‘ko šta čeka, za šta čeka. Onda on govori… ja sam rekla da sam izgubila prste. A on govori, “A kako Vas sad Vaš muž gleda?” Ja kažem, “Ma”, sam rekla, “šjor moj, a šta Vam se čini da sam ja sad manje vrijedna mome mužu ako nemam dva prsta?”
AMRA: Ma joj, evo vidite kakav je to šovinizam muški, grozno.
JOLANDA: Da, da, ali kažem ti, nisam… uvijek sam nekako gledala da me to ne ponizuje. Nikad se nisam dala. Pa slušaj, mi smo kuću napravili s naših deset prstiju. Znaš, nakon petnaest dana kad sam nastradala, je došla jedna gospođa, me je došla vidjeti, koje smo bile baš ono uvijek u smjeni skupa, uvijek dobre, uvijek na marendi skupa i tako. Mislim, sa svima, ali tu smo bile na Verudi, pa smo skupa odlazile na posao i s posla i tako. I ona me je došla vidjeti, nakon petnaest dana. I ona me je našla di ja mijesim njoke. Ja sam si stavila rukavicu, ja sam si stavila rukavicu i ja sam napravila njoke. Ja nisam nikad… moja djeca nisu osjetila.
AMRA: Vi se nikad niste predavali?
JOLANDA: Ne, ne. I vozila, čitavi život vozila. Ja sam moje unuke petnaest godina vozila u školu svaki dan, ujutro i popodne.
AMRA: A recite, teta Jolanda, kako je Vaša unuka bila kuma broda. Ispričajte, to je isto jako lijepo.
JOLANDA: Da, da, to je nešto, ona ti je jedno… Da je ti vidiš sada, ti biš rekla da ona, ne da ima 31, nego da ima niti 21. Znaš da uvijek mora, kad dojde negdi, dati legitimaciju jer ako ne, neće joj dati pivo. Da, i onda je ona, ona ti je išla i na džudo puno godina, i ona ti je išla glumiti u kazalište, tako da je ona svugdje bila, recimo, aktivna. I onda je došla doma i govori, “Znaš mama, nas četiri iz škole, jedan od nas će biti iz jedne škole izabran za kuma broda, možda budem i ja.” I ništa, mi smo to… i dojde ti ona jedan dan, i molin te lipo, ona je izabrana. I onda sad svi, moj rod i ja, “Ma ‘ko zna da li je to po mami, da li je to po tati, da li je to po meni.” Ja sam rekla, “Ma gledajte”, sam rekla, “ima puno, puno ljudi koji su na visokim položajima”, sam rekla, “to nije izabrano, ni preko mene, ni preko… nego preko njene sposobnosti”. A ona je bila toliko draga, da s njom nije bilo nikakvog problema. Ona je bila uvijek odlikaš, ona je bila mirna, ona je bila dobra, ona je svakome pomogla, ona ti, mislim, šta da ti kažem.
AMRA: A ja se sjećam kad ste bili na ručku, i skupa smo bili, kad je mala bila kuma. A koje godine je to bilo?
JOLANDA: To ti je bilo, ona je tada trebala ići na fakultet. Ona je 1993.
AMRA: Plus 18 godina, znači negdje 2001., 2002.
JOLANDA: Da, 2001., jer je ona rođena 23. 3. i onda je išla ona sa šest i po godina. A što je najbolje, što je ona dijete rođeno od osam mjeseci.
AMRA: Još mlađa onda. A recite, se sjećate koji brod je to bio? Koji brod je bio kome je ona bila kuma?
JOLANDA: Da, brod Veruda.
AMRA: A, Verudi je bila. Da, da, baš di je ona stanovala.
JOLANDA: Brod Veruda, škola Veruda, sve. Ali još to ti moram ispričati. Ona je dala… išla je na prijemni u Zagreb. Za biokemiju. Jer ona uvijek bi bila neke stvari delala, volila je kemijati i tako. Biokemiju. Ali uvijek je govorila kao malo dijete da će za veterinara. E onda mama joj govori, “Danijela, nije to za tebe, ti si prenježna.” I rekla, “Nemoj misliti da ćeš kad počneš raditi samo ptičice liječiti.” I onda je ona išla u Zagreb. I tamo je bila treća na listi. Dobila je stipendiju, dobila je dom. I sve je to bilo. Ali nije ona si dala mira. Ona je išla na prijemni u Padovu. I ništa. Išla je na prijemni. I onda su joj poslali, jasno, preko interneta. I dođe ona meni, bila je u sobi, na internetu, pratila je ona sve to. I dođe ona meni, “Nona, ja, Danijela Jaklin, bit ću doktorica.” Molin te lipo, otišla je ona tamo, bila je šesta! Šesta po redu. Ali šesta po redu je bila od ovih koje uzimaju, njih 50, strance. I tako da je ona išla u Italiju, da nije znala reći Buon giorno.
AMRA: Nije znala talijanski? I naučila je talijanski i završila medicinu? Nevjerojatno.
JOLANDA: Mislim, ja ne mogu to, kako bih rekla… Iskazati tu sreću. Kako je ona imala snage za sve to napraviti.
AMRA: Pa to na Vas. Kad ste jako vrijedni.
JOLANDA: I ja to mislim. Dobro, bila je i mama dobra. Ja sam bila odlikaš, ja znam još ćirilicu čitati.
AMRA: A recite, teta Jolanda, rekli ste da je i Robi radio u Uljaniku. Di je on radio?
JOLANDA: On je isto radio, stolar.
AMRA: A on je isto bio stolar.
JOLANDA: Da, ali je onda počeo rat. I onda je išao na ratište. I… jedini iz naše kuće. Šezdeset i pet stanara. Svi su se nekamo izvukli, on je pokupio i otišao na ratište. I kad je došao iz ratišta, išao je na razminiranje. Razminiranje cijele Pule. Aerodrom, kad su ovi poginuli. Budava, Monte Kope, Katarinu, Muzil.
AMRA: Jako težak posao. Grozno.
JOLANDA: I još su otišli u Otočac. Jer je on bio inženjerija u redovnoj vojsci. I onda nije mogao se nikako izvući. I onda je išao, našao je nekoga, i otišao preko u Njemačku, samo da se izvuče iz toga. Jer bi rekao on, “Svaki korak ti je opasnost.” Došao je doma. Došao je doma, dva dana nije bio doma. Došli su po njega, u Oluju do Bihaća.
AMRA: Sreća da je sve dobro prošlo.
JOLANDA: Da. Sreća da je sve to dobro prošlo. Ali sad ima on probleme, boli ga koljeno. Koljeno ga boli, tako da… Ali on je sad išao u penziju. On je radio poslije u INA-i…
AMRA: U Jugoliniji?
JOLANDA: U INA-i. Tako da je… Mlad je počeo raditi i zaslužio je penziju.
AMRA: A recite, ovako kad gledate unatrag, jeste Vi zadovoljni što ste radili u Uljaniku? Je li Vam to dobro, u dobrom sjećanju?
JOLANDA: Pa je, pa je. Ja jako rado se sjećam Uljanika i volim ljude sresti s kojima sam radila. Koji su uvijek radili sa mnom. I puno, puno njih me u gradu sretne, koji su mlađi… Već nekako ti se gube iz vida. I onda jedanput sam bila u gradu, s našom Katarinom, i ona govori, smo došle doma, “Nona moja”, je rekla, “pa ti cijelu Pulu znaš.” A ja kažem, “Katarina moja”, san rekla, “ja san radila u arhivu. Onda nije bilo kopirnih strojeva. Svatko je došao za recept, za diplomu, za skripte za fakultete… za bilo šta, svatko je došao kod mene.” Tako da mene jako puno ljudi zna.
AMRA: Pa je, istina, jer ste radili usluge ljudima. To je lijepo jako.
JOLANDA: Poslije sam na kraju završila u hotelu Valsabbion. Tamo sam radila četiri i po godine, poslije što mi je muž umra i što sam bila u penziji. Znaš šta… Dvoje djece, muž mi je umra, kuća nije bila još sva gotova. I ja sam podstavila leđa i išla sam u Valsabbion. A tamo je vrlo teško. Vrlo teško. Tamo je kuhinja teška.
AMRA: Jako teško. Da.
JOLANDA: Znaš kad ti dođe po pet-šest vreća kapešante. Za otvoriti, za očistiti. Uvijek kad ti dođe po pet-šest kašeta, orada i brancina, za to sve očistiti. Uz sve ča ti je, i hrana, i suđe, i sve. Imali smo mi glavne kuhare, ali ti kao pomoćni kuhar si uvijek mora njin davati sve. I tako da san… Stila san odustati, dva puta me i Sonja došla doma moliti da je ne pustim. Kad je bio jedan profesor koji je bio za kuhare i konobare. I kćer mu se udavala. I on je meni donesa peršin da mu ja izrežem za njegovu kćer kad se udala. Jer je reka, “Ja nisam nikad nigdje vidija da neko može to napraviti”, je reka, “k’o što napravite Vi.” I od kad sam ja bila u Valsabbionu, nikad niko nije taj peršin izrezao tako sitno kao što sam ja. I kruh nije nikad niko misija osim mene.
AMRA: A Vi ste taj fini kruh radili?
JOLANDA: Da. Ja sam radila taj kruh i ja imam i u njenoj knjizi… Ja sam pravila kruh i sa špinatom, i s mrkvicom, i s orasima, i s ružmarinom, i s maslinama. Ma šta da ti kažem, ja bih ti imala pričati koliko ćeš. Ja sam pravila zdjelice od kruha za juhu od vrganja. Lopte sam pravila i onda sam na vrhu odrezala. I tu sa strane sam malo uštipnula da bude k’o drškica. I onda sam to s posijama i s crnim brašnom mijesila. I to se peklo možda četiri-pet sati, ali na sto stupnjeva. Da se osuši. I onda sam to izdubila. I u tom smo posluživali juhu od gljiva. Kruh sam išla ujutro umijesiti da si ga gosti u Holandiju uzmu. San plela jedan bijeli, jedan od mrkvice, jedan od špinata, i onda – bijeli, zeleni, žuti. I onda sam plela pletenice. I onda su tražili da im spečem jednu rernu, tako da su si to uzeli.
AMRA: Onda ste imali zapravo uzbudljiv život. Jako puno rada, jako puno truda, ali sve ste dobro obavljali.
JOLANDA: Da, i puno toga, puno ljudi upoznaš. I koji imaju i dobar karakter, i loš, i svakako. Ali sve u svemu, bila sam zadovoljna. I stvarno, ja mogu reći da tamo nikad se nije hrana, pa taman da je ostalo pola hrane, nikad se nije to konzerviralo.
AMRA: To je onako higijenski.
JOLANDA: Higijenski je bilo sto posto. Recimo, su bile one velike nape, veliki šporeti. I onda, jedan koji je radio, iz Fažane je bio, i on je došao u smjenu u 11 sati, konobar. I onda najprije bi bija doša u kuhinju se popraviti, pogledati frizuru. Na napi.
AMRA: Koliko je bila uglancana.
JOLANDA: Koliko je bila uglancana. Ona ni bila ni prije, ni poslije, nikako ovako čista. I tako, puno toga čovjek doživi.
AMRA: A recite, kad ste Vi radili, kako ste bili zadovoljni? Kako su se prema vama muški kolege…? Ste imali šefa muškarca u Uljaniku ili ženu? Kako ste bili zadovoljni? Kako su vas tretirali?
JOLANDA: Ne, mi smo imali, mi smo spadali pod konstrukciju. I onda šef koji je bio Bugarin, Nevio. Nevio Bugarin nam je bio šef. Ali on je bio šef cijele konstrukcije. I nas, arhiva je uvijek spadala pod… da. I tako. Ali znaš šta, ja sam uvijek bila, kako bih rekla, komunikativna. I nikad nisam uzimala za zlo. Ako je nešto netko… Ja znam da je bio jedanput, jedan je bio normirac. I onda je došao po neki nacrt. I kao da mu nije… da mu nije još gotov. I ovaj… I onda ja sam rekla, došla sam kod njih u kancelariju, on mi govori da njegov nacrt još nije gotov. “Vaš nacrt je gotov”, sam rekla. Ali ja sam rekla, “Došla sam za druge stvari, ne za to kod vas u…” I onda on meni govori da sam mu trebala ja to donesti. “Ne”, ja sam rekla, “mislite Vi da ću ja biti kamo Vi okom ja skokom?” Ne sam rekla. Ne. Mi smo i dalje komunicirali, nisam ja to uzela za zlo.
AMRA: Da li Vam je neki događaj posebno ostao u sjećanju? Ovako da Vam je bilo drago i nešto ili teško?
JOLANDA: Bilo mi je… mislim, sa svima sam bila dobra. Ali znaš šta, Brozić, kako smo mi bili to skupa, mi smo uvijek za Novu godinu napravili feštu. I sad, on je stija, kako je on zna da ja pravim, da sam ja u tijestu vješta, on je mene nagovorija da ja napravim fuže za 170 ljudi.
AMRA: Majko mila, za 170 ljudi!
JOLANDA: Da, to je bilo 14 kila brašna, 65 jaja.
AMRA: To ste Vi napravili? Vi ste za Guinessovu knjigu rekorda!
JOLANDA: I onda ja sam mu rekla, “Gledajte, Franko, ja ću to napraviti radi Vas. Ja neću nikakve”, sam rekla, “nikakve priče i pričice o tome ko je to napravio. To je neko napravio, ko je to napravio…”
AMRA: I niste htjeli da se zna da ste Vi napravili?
JOLANDA: Ne, ne.
AMRA: Bože, baš ste skromni.
JOLANDA: Mi smo to na više puta radili, pomogla je Suzana, Sonja, Nadija… svi smo mi to radili jer ja sam mijesila, a one su to frkale. I sad, uzeli su meso, uzeli su telca za toliko ljudi…
AMRA: Koliko ste rekli, 165 ljudi?
JOLANDA: Sto sedamdeset. I poslije još su došli, baš su bili Rusi tu. I znaš kako, radnički savjet i sindikat su išli po svim radionama, pa su došli i kod nas. I onda su nudili, i sad njima nije bilo jasno kako je to napravljeno. A bilo je i mesa pečenoga, i bilo je kupusa, i bilo je šugo i fuži. I sad, svi su se pitali tko je te fuže napravio. To nitko nije znao. I meni je samo Franko reka, je reka: “Kad bude trebalo, kad bude voda kuhala, ja ću Vas samo zvrcnuti, Vi ćete ih doć skuhat. ” I kad je on mene zvao, jedna ta moja što smo bile dobre, ona je znala. Ona je prokužila kad su mene zvali za ih skuhati, da sam ih ja sigurno napravila. I to je bilo…
AMRA: To je bila fešta za pamćenje.
JOLANDA: To je bila fešta za pamćenje.