AMRA: Danas je 28. kolovoz 2024. godine i imamo veliku čast da razgovaramo sa gospođom Ritom Marchi, koja je isto provela svoj radni vijek u Uljaniku i čija je obiteljska situacija i obiteljska povijest povezana sa Uljanikom na mnogo načina. I sad vas ja molim onda, Rita, da kažete kako se zovete, kad ste se rodili i kako vam je djevojačko prezime. Tako da nam onda kažete nešto o svom poslu.
RITA: Ne znam ni od kuda početi, ali zovem se Rita Marchi, djevojačko prezime Dobran. Živjela sam i svi moji su Puležani. Udala sam se za, isto Puležan, Marchi.
AMRA: Da li se sjećate koje ste se godine zaposlili u Uljaniku? I datum rođenja isto.
RITA: 10. 8. 1939.
AMRA: E, krasno! Sretan rođendan… sa zakašnjenjenjem.
RITA: Ok, hvala. Počela sam, završila sam gimnaziju. Počela sam raditi odmah nakon dva mjeseca, tri ne znam, u Uljaniku, u platnom uredu. I ostala sam cijeli radni vijek u Uljaniku, 34 godine. Jer godinu dana su mi nadoplatili.
AMRA: Za punu mirovinu.
RITA: Bila sam sa puno žena, samo ženske. Tri ureda puna. I uvijek sam se dobro s njima snalazila. I bilo mi je uvijek dobro, kao jedna velika, velika familija.
AMRA: A recite kad ste počeli raditi, onda pretežno ste govorili talijanski, jelda u uredu?
RITA: Većina, da, jer su bile većinom Puležane, Puležanke. Ali naravno, ali ja sam počela baš sa Puležankom, ali poslije sam bila skupa sa jednom gospođom iz Zagreba. I sam morala, malo sam naučila, jer u školi mi smo bili među prvim generacijama koji su učili dobro hrvatski.
AMRA: Završili ste hrvatsku gimnaziju?
RITA: Ne, talijansku, talijansku, ali smo počeli učiti sa profesoricom Ivezić.
AMRA: A onda ste imali privilegiju, ona je bila divna profesorica.
RITA: Jeste jako. I ništa, ostala sam tamo i živjela za Uljanik.
AMRA: A recite, koju vrstu poslova ste sve radili, na primjer, obračun?
RITA: Obračun plaće. Do zadnje godine kad su počeli kompjuteri, ali tamo sam isto završila jedan corso, jedan tečaj. I smo počeli pisati isplatne liste sa kompjuterom. Kompjuter je bio ogroman. I tako, i to do kraja.
AMRA: A oprostite, koje godine ste se zaposlili u Uljaniku?
RITA: 25. aprila. A onda sam bila više mjeseci doma. 25. aprila 1959.
AMRA: Znači s nepunih 20 godina ste došli u Uljanik. Odmah nakon gimnazije.
RITA: Da, nisam imala još 20, ne.
AMRA: Vam je bio težak taj posao? To je dosta odgovoran posao.
RITA: Ne. I je bio odgovoran, pogotovo kada smo montanje para brojili.
AMRA: Aha, vi ste s gotovinom?
RITA: Da, mi smo počeli sa obračunom koji je imao norme. Ja sam imala skoro uvijek službenike, pa sam uvijek isplatne liste i obračun. I onda na kraju smo imali kompjuteri i onda smo, barem te veće poslove, su nam obračunavali norme, su napisali isplatne liste. Mi smo dali samo obračune i podatke i sve to. I naravno, dok nisu počeli tekući računi, mi smo imali svaki mjesec pun stol novca što smo išli u banku. Bez pištolja, bez ništa. Da, i to u velikoj sali bio je veliki stol i mi smo bili svaki mjesec, par od nas sa šefom i sa blagajnikom. Smo išli tamo brojiti i onda donijeli Uljaniku. To sa autom ili čak sa… Pješke. Na početku, blagajnik šjor Rakić je pješke uvijek otišao. Do jednog momenta kad se počelo već, onda su bili auti, svakako auti i čuvar. I tamo su brojali, onda je došao šef, šef sve na svoj stol, dao je svima nama svaki svoj dio. I onda na našem stolu sa pointerkom smo brojali. Smo brojali i punile buštu.
AMRA: Još dan danas se to zove bušta, makar dobijemo onaj papir, a još uvijek svi govore bušta.
RITA: Je je, to je istina. I onda su počeli tekući računi, većinom, ne odmah, to polako se, onda su bili sve, svi. I dole smo imali blagajnu u direkciji i tamo smo primili.
AMRA: A kako bi to bilo? To bi svaki radnik došao po svoju buštu ili bi njihov šef njima nosio?
RITA: Pointerka bi došla i uzela bušte i isplatnu listu, jer su trebali potpisati. I onda, papirić smo imali. Ne sjećam se niti. Znam, dok su bile pare, su bile pune bušte. A tamo je trebalo do para. Ako je falio i jedan dinar, to se sve izvuklo, sve je opet kontrolirano. Uglavnom je sve kontrolirano. I sa pointerkom. Pointerka je išla u svakom uredu koja šta, gdje je bila i bi dala i potpisali bi ljudi. I onda na kraju samo listiće. Smo dobili listiće mi se čini.
AMRA: A vi ste išli u mirovinu prije Daria, da?
RITA: Da. Dario je ostao u 45. Jer mi smo radile do 55. Ja sam imala 54 kad sam išla. Niti 50, tako je bilo. Jer još godinu dana, nisam imala još godine. Ali su mi bili kupili i dodali ono što mi je falilo.
AMRA: Koje je to godine bilo kad ste išli u mirovinu?
RITA: Decembar ‘91.
AMRA: A meni onda je Dario bio šef.
RITA: Jeste, da. I meni šef, naš šef je pitao kada bi išle. Mislim da ću ići, da ću reći sa prvim prvim. Ja sam rekla od jučer.
AMRA: Jedva ste čekali.
RITA: Voljela sam biti doma.
AMRA: A recite, vaša obitelj je bila povezana sa Uljanikom, recimo vaši roditelji ili vaši?
RITA: Ne, stričevi, ali nekada. Moja sestra je radila u Dom zdravlja. Moj brat je bio otišao u Italiju. Tata taksista. I mama doma.
AMRA: A onda, Dario, vi ste se vjenčali prije nego što ste vi počeli raditi?
RITA: Poslije. Mi smo se upoznali. Upoznali, mi smo se znali iz gimnazije. Oni su bili dva prijatelja, sa dvije prijateljice. Ana Maria Franoli i Romano Franoli sa Dariom u razredu. Ana Maria sa mnom. Sa Dariom sam počela, jedna nova godina. Poslije ponoć, 1. 1. 1959. I od onda, sam čekala da završi, da ide u vojsci. I onda smo se čim prije vjenčali, jer u međuvremenu je bio umro tata. Jer je bio ostao tu sam. Smo čekali šest mjeseci i odmah je došao tamo. Dok smo mi tu uredili nekako stan.
AMRA: Da jer je vaša ljubavna priča je jedna od najljepših u Uljaniku uvijek bila, to je tako.
RITA: Da, nažalost nismo imali djece.
AMRA: Imali ste jedan drugoga.
RITA: Ali smo bili jako vezani cijeli život. I meni još dan danas fali, fali i fali.
AMRA: Moramo reći za Daria da je bio jako veliki stručnjak, da je jako dobro znao…
RITA: To možete reći jer je bilo stvarno…
AMRA: Jer meni je bio 20 i nekoliko godina šef. I stvarno je bio stručan čovjek. I vrijedan i sve volio uvijek jako.
RITA: Inače bio je dobre duše, dobar i predivan muž i predivan sve.
AMRA: On je isto imao tešku životnu priču.
RITA: Jako tešku jer je izgubio mamu, sestru, tetu. A slučajno ne tata jer tata je trebao ići popodne. Jer je imao nekakvi posao doma i je došao kasnije.
AMRA: Na Vergaroli.
RITA: Na Vergaroli, 18. 8. 1946.
AMRA: Meni je on pričao kako zapravo nije poslušao mamu i otišao je u more. Recite vi to kako je to bilo.
RITA: On je sa ostala dva prijatelja, znači trojica su bili, što su bili uvijek skupa cijeli – familija. I oni kao dečkići, osam godina su išli u barku. A slučajno koji put bi pali jer nije se smjelo ići se kupati dva sata poslije jela.
AMRA: Da, to je bilo običaj.
RITA: Da, to je tako bilo. I praktički oni su išli u barku, su se igrali. Kažu da su čuli kao da bi netko pucao ili lupao ili šta nešto. I onda, i onda teror. I oni su se odmah, baš mi je pričao sada taj Pino, su se stiskali u barci. Tamo su se i sa barkom da su se ovako de la pression.
AMRA: Da, da, da tlak.
RITA: Ne, pritisak kako se kaže. Dobro. Pression. Si, i ostali su živi. Dok, mame i tata i sestre, i tete su bile i čak niti, malu su našli jer su našli, jer su našli, vidjeli su, su je prepoznali, još dan danas imam ja lančić. A mama i ono što su oni vidjeli… Svega i svašta.
AMRA: Mama je bila na obali.
RITA: Mama je bila blizu tih mina koje su, su čak i stavili torbe na špice mina. Jer da ne idu mravi, u torbi što su svi donijeli jelo. I sjeli su tamo blizu svi ispod pinete. U pineti. I gotovo, nema više. I da, radila sam do, već sam rekla, do 1991. i ostalo u penziji. Čekala da moj dragi završi i taman počeli smo biti tri godine. Niti tri godine je bio u penziji. I imali smo toliko svega i svašta za napraviti, raditi i uživati. Ništa.
AMRA: A mislim, on je tako nadišao tu situaciju jer bio tako energičan.
RITA: Jako, jako, jako.
AMRA: Bio je jako posvećen poslu, jako posvećen Uljaniku.
RITA: Jako, jako, jako. Uvijek je bio što god. Uvijek je bio ništa. Ništa. I doma mu nije ništa.
AMRA: Taj stres je nadvladao i razvio se u jednu kompletnu osobu. Unatoč svim tim traumama. Kad danas mislite o vremenu vašem koju ste proveli u Uljaniku, kakva su vam sjećanja? Da li vam se drago sjetiti Uljanika?
RITA: Drago. Mislim, ne mogu reći. Naravno, lijepi i ružni dani. Ali sve u svemu. Koji put… Puno žena, ali uvijek svi kao jedna familija.
AMRA: A uvijek su vam šefovi bili muškarci?
RITA: Jeste. Da. Križanac, Križanac, što je bio kao cugino. Bratić od moje šogorice. Smo se znali kao od prije. Onda Rojnić je bio iza njega. Kad je on išao u penziju, onda je bio Rojnić isto. Jako dragi svi. Ne mogu reći nikom. I još dan danas sa onima, sa one, cure s kim sam radila. Još dan danas rado se čujemo, se vidimo. A kad, kad, kad? A puno njih već i nema.
AMRA: Dakle, nakon odlaska u mirovinu, ste ostali u prijateljskim odnosima?
RITA: Da, da, da, da, da, da, da, da, da, da, da. Da, jako, jako. Baš sa svima. Ne mogu reći, koje god znam i se vidimo, evo, nam je drago.
AMRA: Jeste išli, neke gospođe su nam pričale da je Uljanik organizirao izlet.
RITA: Da. Da, da, da, da, da, kako da ne. Da, da, da, pa uvijek, kažem, što god, koliko puta smo ovako na izletu i…
AMRA: Išli u Sloveniju.
RITA: A to, da, to, to, pogotovo na početku kad sindikat. A mi smo išli svake… Svako ljeto ili proljeće, dok nije Goran Vrbanac počeo, idemo na skijanje. E, onda smo počeli na skijanje i nismo prestali.
AMRA: Ali svi su skijali.
RITA: A da, da, da, da. Dario je bio…
AMRA: Učitelj.
RITA: I ja sam se gurala i trčala za njim. Ali sam uvijek, gdje god je bio, ja sam pokušavala da budem. I sa barkom i sa skijanjem i sve. I krstarenje smo imali puno, isto sa prijateljem iz Trsta.
AMRA: A vaša familija je većinom emigrirala ili ne?
RITA: Ne, samo brat. Brat i šogorica.
AMRA: Oni su u Torinu bili, jelda?
RITA: Jeste, ali sada, zadnje vrijeme, zadnje godine su u Trstu. I sad prije, niti dva mjeseca je umro moj brat, 96 godina.
AMRA: 96 godina?
RITA: Da. Praktički iktus, u komi sedam dana. Nije ništa čuo, nije ništa patio, ni ništa. A do zadnjeg momenta pri sebi. I pričali.
AMRA: Na telefonu.
RITA: I sestra je umrla. Bila je, 11 godina stariji brat, a 10 godina sa sestrom. A ja sam nakon 10 godina najmanja.
AMRA: Vi ste najmlađi.
RITA: Najmanja. Moja sestra je bila visoka i bjonda. Ja sam željela biti visoka i bjonda.
AMRA: Sad je Iris takva.
RITA: Sad je Iris takva. Iris je ostala jer je izgubila i mamu, moju sestru od 67 godina. Tatu nakon tri godine. To svi u tri dana, pet dana. Ma cijela moja familija ovako. Kratko. Isto je išao Igor, niti 70 godina, 69. I tako i sad, brat. Ali ostale smo Iris i ja. Moja nećakinja. To je moj život. I ja sam njoj.
AMRA: Ali imate uvijek lijepa sjećanja.
RITA: Jako.
AMRA: Uz život koji ste proveli.
RITA: Jako, ja sam imala predivnu familiju. Predivan muž. I sad imam, moja sestra mi je poklonila i kćerku. Ne mogu reći. Bili su lijepi i ružni dani, ali… Lijepe i ružne stvari kao svugdje i svima. Ali mogu, ja sam bila presretna što sam imala familiju predivnu. I uvijek su me voljeli zato što sam bila mala. A ja sam bila…
AMRA: Mezimica.
RITA: I tako.
AMRA: A vi ste i preko Daria u svakakvim događajima sudjelovali od Uljanika i svašta ste znali.
RITA: Da, da. Čak danas sam srela. Ne mogu se sjetiti ime. A neću biti… jer stvarno… gubim imena koji put, pa ću se sjetiti. Uglavnom kolega od Daria. I jako mi je bilo drago, sa ženom. I smo se sreli i ćakulali, stvarno. Baš jutros na kupanje.
AMRA: Ja moram reći isto jednu zanimljivu stvar. Kad sam ja rodila Dana, oni su mene odmah zvali da moram nešto raditi i tako. I onda me zvao Dario. I onda nisam imala gdje ostaviti Dana. Onda bi Rita dolazila nekoliko puta doma kod mene i čuvala je Dana.
RITA: Sam si uzela knjigu i mali je spavao k’o anđelić. I ja sam ga gledala dok je se ona vratila.
AMRA: Da, nekoliko puta ga je…
RITA: I nije se nikad probudio. Samo je spavao… A uvijek sam uživala. Pošto nismo imali mi, ali uživala sam od drugih. Od moje prijateljice i od svakoga. Još dan danas, evo mi pokažu. Jadranka mi je pošalje od unučica. Jer zna da ih volim.
AMRA: Imate neki možda poseban događaj vezeno za Uljanik koji bi nam ispričali kad ste radili? Ili nešto vam padne na pamet, nešto lijepo ili smiješno?
RITA: Ima puno, ali sad ne mogu se… Ima, ima puno stvari koje smo se puno nasmijali, ali sad ne mogu… I ne ružne, i druge stvari, i zašto si mi ovako, i zašto si mi onako, ali nikada ono baš ružno. Smo si rekli što smo trebali i gotovo, ali uvijek stvarno… Sa svima sam bila… Nisam voljela da se, se svađati sa kim…
AMRA: A i vas su svi voljeli. Ja nisam nikad čula ništa…
RITA: Nadam se.
AMRA: Uvijek da ste bili dragi i mili.
RITA: Nadam se jer tako volim biti.
AMRA: Hvala vam puno. Mi ćemo prije nego što to napišemo, poslije ćemo vam poslati pa ćete vi pogledati i reći šta mislite, ako budete htjeli da se to objavi…
RITA: Meni je to tako neugodno.
AMRA: Ali zašto vam je neugodno pa vi ste tako ful pošteno i dobro radili svoj posao. Koliko ste doprinijeli.
RITA: Pa da, ja sam stvarno…
AMRA: Pa znam kako ste bili pedanti, i zamislite svaki mjesec kako ste sreću donosili ljudima. Svi su kad ste im obračunali plaću i…
RITA: Da, i koliko su se ljutili ljudi, drugi dan plaće, drugi dan plaće, smo trebali zatvoriti vrata, jer svi, puno njih, bilo je grešaka naravno, i onda drugi dan je bila ludnica. A sad sam se sjetila. To ne znam ako mogu reći. Mi onda smo si skuhali kafe, skuhali smo jedno jaje, scaldavino. Smo imali neke šugići, jer smo grijali. Smo grijali nešto i ovako i jednom. Baš je bilo. jedan od tih dana nezgodnih, jer ljudi su došli pitati zašto imam tako malo, zašto je pogrešno, to nije tako i tako dalje. Naravno mi smo ispravile odmah, ili drugi mjesec ili tako. I jedan dan baš je bilo blizu marende, i onda je došao jedan. I ova što je skuhala jaje.. je zaboravila, je imala posla i blizu je bila marenda. Bomba! Jaje! Eksplodiralo jaje na strop! Jaje je eksplodiralo, to je bilo. To je jedan, ovako, slučajno. Ali bilo je tako, recimo, svako toliko… Netko je imao rođendan, pa smo slavili marende, preko marende naravno. Ali… Ne mogu reći da je bilo to ružno. Iako je bilo puno žena, i to nije baš uvijek… Ali, ne znam, mi smo se, ja ne mogu reći da mi je bilo ružno, ili da sam se svađala.
AMRA: Lijepa memorija u svakom slučaju.
RITA: I smijeha, i isto sam plakala koji put. Ne znam niti zašto, kako. Jedanput da sam plakala. Netko mi je nešto rekao, ja sam bila… A nisam mislila… Dobro, uglavnom. Ali većinom smijeha, jer ja sam ipak… Nadam se da sam pozitivna. I da više gledam da se nasmijem, da budem mirna, nego da sam buntovnik. Nisam.
AMRA: Hvala vam puno pa ćemo se čuti.