AMRA: Danas je ponovo i jedan razgovor sa kolegicom Patricijom Rovis. Isto je 30. siječanj i sad ću zamoliti Patriciju da se predstavi i da kaže da li je suglasna ako se to bude nekada objavilo u knjizi ili na bilo koji način prije tvoje autorizacije ovaj razgovor ili nešto iz toga. Si suglasna?
PATRICIJA: Da.
AMRA: Evo, molim reci kad si se rodila, šta si završila i koliko… e da. Sve o svom statusu.
PATRICIJA: Ja sam Patricija Rovis, rođena sam 9. 9. 1972. godine u Puli i tu sam završila osnovnu srednju školu i fakultet Ekonomije i turizma, dr. Mio Mirković. Nakon fakulteta sam kratko radila u jednom privatnom knjigovodstvenom birou, ali to je bilo godinu i deset mjeseci. Nakon čega sam se zaposlila u Uljaniku od 1. 10. 1997. pa sve do prvog stečaja 2019. sam radila u Uljaniku. Nakon toga sam sad opet u Uljanik Brodogradnji. U prošlom Uljaniku, da se tako izrazim, sam radila kao voditelj poreznog poslovanja, nakon toga voditelj devizne operative. Pa voditelj likvidature, onda sam bila rukovoditelj financijskog poslovanja, a na kraju u Uljaniku d.d. voditelj poslova riznice. Danas sam rukovoditelj financija. To je ukratko moj poslovni put u Uljaniku.
AMRA: A ti imaš isto zanimljiv posao, vezano obiteljski, obzirom da je tvoja mama radila u Uljaniku.
PATRICIJA: Da, ja sam, moja mama je radila, prvo je došla raditi, točno ne znam koje godine se zaposlila, ja sam bila prvi ili drugi osnovne, tako nešto, da, mislim da je tako bilo, u samačkom hotelu od Uljanik standarda, tamo je radila kao čistačica i nakon toga je dobila interno premještaj u menzu. Tu je radila isto dosta dugo, nakon čega je to bilo interno školovanje, to su radili u Uljaniku, gdje su je poslali na tečaj daktilografije. Pa je bila daktilograf, tada su se jako daktilografi tražili.
AMRA: Bili potrebni…
PATRICIJA: Bili potrebni. Nakon čega se informatizirala firma i dobili su terminale. E, onda je išla na interni tečaj za operatera na terminalu i tu je otišla u penziju 2007.
AMRA: Znači ona je imala konstantan uspon u karijeri?
PATRICIJA: Tako je, da, da. Ona je završila srednju školu, srednju, ona je u biti konobarica, četiri godine srednje škole, ali je onda interno imala ta doškolovanja u firmi. I tako je, ovoga, napredovala. Ona je bila taj referent, operater na terminalu i to je radila u Uljanik brodogradilištu.
AMRA: Bila je zadovoljna sa svojim poslom?
PATRICIJA: Da, jako. Ona je rekla meni kad sam se ja trebala zaposliti, kad sam završila taj faks, onda sam radila, kažem, kod moje susjeda u biti u knjigovodstvenom birou, a istovremeno sam tražila posao u struci. I kako je bilo istovremeno više tih natječaja, bio je Tvornica duhana, bila je Zagrebačka banka i tako. I onda je ona meni rekla, eto, Uljanik postoji 150 i toliko godina, a on nikad neće propasti.
AMRA: Da, to smo svi vjerovali.
PATRICIJA: To je mama meni rekla, ako te prime na više mjesta da idem u Uljanik. Tako mi je rekla.
AMRA: Jel ti drago da si radila u Uljaniku?
PATRICIJA: Jako, da, ja sam presretna bila. Meni je sve bilo lijepo. Jedino je bilo gadno kad je počela te opća nelikvidnost, ali u svijetu. Onda smo mi počeli od problema sa likvidnošću, pa su se desili svi ti problemi koji se sada spominju. Ali što se drugoga tiče, sve i posao je bio lijep, zanimljiv. Ja bi sad uvijek to voljela raditi. Mislim, kod nas je, kako je to velika grupa bila i onda smo imali usku specijalizaciju, kako da kažem. To što smo mi imali recimo u svom platnom prometu, to ne znam koja firma sve ima u Hrvatskoj.
AMRA: Dakle, mi smo na svjetskom nivou poslovali.
PATRICIJA: Tako je. To je nešto što ne možeš tako i primijeniti svugdje, ali je tako jako zanimljivo. Tako da meni je baš jako, ja sam bi jako sretna kad su me zvali da dođem nazad. Da, super, super.
AMRA: A reci mi ti da li si smatrala da si možda zakinuta obzirom na svoj spol, za napredovanje…
PATRICIJA: Pa, mislim, iskreno, mi smo tako to međusobno komentirali, da žene stvarno u Uljaniku najviše što mogu postići to je mjesto rukovoditelja. I bilo nas je dosta. Ja sam kao takva bila zadovoljna, ja sam imala i dobru plaću i imala sam odličan tretman, imala sam odličnog šefa.
AMRA: Ko ti je bio šef?
PATRICIJA: Meni je najviše, najduže u tom radnom vijeku bio Elvis Pahina. Znači, Em smo ovoga puno zajedno učili, zajedno smo napredovali. Mislim, slagali smo se, pomagali si i surađivali savršeno. Tako da meni je to bilo, stvarno, ne mogu ništa reći, loše, samo dobro. E… i… šta sam?
AMRA: To, kako smo uvijek govorile kako žene…
PATRICIJA: E, da, i to je, znači, rukovodeće mjesto gdje sam ja imala stvarno dosta ljudi u svojoj službi. Ali nisi nikad mogao biti direktor. Znači, žena u Uljaniku nije mogla biti direktor. To je ono uvijek što smo mi međusobno kao kolegice komentirale. Mi smo, kažem, bile dobro plaćene, ali smatram, da smo u odnosu na one koji su imali direktorska mjesta, ipak bile potplaćene. Jer mi smo radile, ja barem govorim ono što ja znam, od same operative do suradnje sa ministarstvima. Stvarno, u svim segmentima smo bile uključene. Tako da, recimo, to je jedna stvar koja je… Možda ja nisam imala ambiciju biti direktorica, ali bilo je sigurno kolegica koje to jesu htjele. To je individualno, ali nije postojala niti mogućnost. U poslovnom tom, kako smo mi govorili, taj poslovni savjet, tamo nije mogo ući nitko osim tajnice grupacije koja je pisala zapisnik. I to je tako. Osim u izvanrednim situacijama, nešto objasnimo ili prezentiramo i tako dalje. To je nešto što ne. A ovo ostalo sve je dobro.
AMRA: Da li si ima neki problema, nekih seksualnih harrassmenta?
PATRICIJA: Nikad, nikad, nikad, nikad od nikoga, nikad. To sam isto da tad spomenula i uvijek ću ponoviti, to govorim. Kako sam išla na više tih, recimo kad sam bila u Tvornici duhana, su me pitali da li bih ja pristala da budem tajnica. Ja sam se tamo za nešto drugo prijavila, znači za stručnjaka u financijama. To su me odmah pitali da li bi bila to. Isto to sam pitanje dobila u Zagrebačkoj banci, da li bi ja bila tajnica. Jer tajnica odlazi na neko… otputovala je, išla je živjeti u Austriju. I da li bih ja pristala ako mene prime na ovo mjesto gdje su kasnije muškarca primili. Ja sam rekla da ne, da ne, ja hoću to što sam završila raditi. I oni su me isto, između ostalih, i ostali su me to pitali, da li planiram život sa djecom ili bez djece, odnosno s obitelj ili bez obitelji. I meni je to bilo grozno, iskreno, tada sa mojih, koliko sam imala, 25 godina. Jedino ko me nije pitao da li ću imati djecu ili neću imati djecu, je Gianni Rosanda. I ništa nije aludirao na to da sam ja žena i da bi mogla u roku od nekog vremena ostati trudna, itd. Apsolutno ništa nije bilo o tome, sve je bilo vezano za struku i za to što ja mogu raditi. A prošla sam tada, sigurno je bilo 6-7 natječaja na kojima sam uglavnom dobivala slična pitanja, ili to da li ću biti tajnica?
AMRA: Uljanik nikad nije pravio pravio probleme oko djece i obitelji.
PATRICIJA: Ne, ne. Tako da, evo, to moram reći, to je stvarno tako bilo.
AMRA: Da, ti si puno surađivala i sa vanjskim čimbenicima… financijama…
PATRICIJA: Najviše sam sa PBZ-om, općenito sa bankama, to vezano sve za platni promet, s njima puno. Sa Hrvatskom brodogradnjom nisam toliko, jer samo na početku sam malo, kasnije više nisam eventualno spremala nešto što su pitali i sa Poreznom sam ja bila puno radila. Sada radim i komuniciram i sa Ministarstvom financija. I sa svima koji su, sa Hrvatskom brodogradnjom posebno puno, evo da. Ali sa bankama, ne samo kažem sa PBZ-om najviše, ali sa svim ostalim bankama, s obzirom da smo mi imali jako puno banaka tokom godina.
AMRA: Reci mi šta ti je bilo najteže u poslu, šta ti je bila neka prepreka ili šta ti je bilo teško?
PATRICIJA: Pa meni je bilo stvarno najteži taj dio kad je počela ta nelikvidnost. Onda općenito je bio problem u cijeloj firmi i dosta je veliki bio pritisak na financije kao da mi odlučujemo što ide na plaćanje. Znači to sam doživljavala od referenata, recimo konkretno nabave, gdje se nisu ti, nije se plaćanje vršilo, ne zbog toga što nisam ja htjela, znači to je neko drugi odlučivao. Znači to je išlo sa nivoa od šefa brodogradilišta preko šefa nabave i se plaćalo ono što je bilo u tom trenutku po poslovnom procesu bitno. Ali onaj referent ima svoj predmet, njega zovu dobavljači i oni su bili opterećeni s time. I onda su oni na mene radili izuzetno veliki pritisak i neki su bili jako, jako neugodni. I još mi je ostalo jako loše u biti kad smo dobili kredit onaj Rescue Aid od… 96 miliona eura gdje smo imali te savjetnike. Oni su nas dosta gnjavili jako.
AMRA: Joj da, to je strašno bilo.
PATRICIJA: Da, ali sama priprema plaćanja i sve to skupa to je bilo užas. Meni je to bilo prestrašno. Znači, em sam morala pripremati plaćanja, em sam morala objašnjavati zašto sam to pripremala, kom je to sve dano. Mislim, to je bilo, evo, strašno. Taj period najviše ovoga u biti… u biti… bi voljela zaboraviti da nije niti bio. I ja sam jako loše bila u tom razdoblju, da. I privatno, ali i poslovno mi je bilo teško. Svima je bio taj period, ali kažem, na nas je bio tako stravičan pritisak, jako puno operative. Ja sam morala raditi i izvještaje i što smo platili, što nismo. Ja sam znala sama ostajati do 7. navečer, kući su mi klinci bili tako. Evo, taj dio je bio, ali opet smo… radili u smislu da to guramo, guramo, da ide, da bude sve kako treba. I uvijek sve sa papirima. To nam je bilo jako bitno. Zato smo mi bili opterećeni. Smo svaku stvar imali složenu i dokumentiranu, da imamo odgovor na pitanje u svakom trenutku. Da, stvarno jesmo. I evo, nažalost, poslije je tako završilo. Sam poslije još radila i u stečaju. To mi je isto bilo dosta teško. Jer su bili onda… istraživanja, pa porezna, pa policija, pa DORH, tamo smo njima isto svima spremali odgovore na pitanja, to je bilo jako, jako, jako teško. A ono ranije, kad je bilo poslovanje kako je normalno, bilo je jako puno posla, ali mi smo imali, znači, organiziran posao savršeno, mislim, barem sam ja u svojoj službi tako to doživjela, sam to preuzela od nekog, nisam ja to sama sve, naravno sam neke druge stvari ja isto uvela. Ali imali smo lijepo, znalo se kad su plaćanja domaća, kad su plaćanja devizna, unaprijed se cash flow planirao, sav višak sredstava se oročavao ili preko noći ili na duži period. Mi smo točno od plaće do plaće znali koliko nama novaca treba, kako ćemo plasirati i to je bilo savršeno. Ali smo radili stvarno puno, ali je to bilo kao violina. I dobra ekipa je bila, super je bila ekipa, da. Imali smo super šefa, gdje si zapeo, tu ti je on uskočio pa ti je rekao, evo ti to. On je uvijek znao u svakom trenutku da može računati na nas, da ćemo ostati i duže i napraviti sve što treba. A osim toga povjerenje maksimalno međusobno, to je bilo.
AMRA: A ono, možeš reći da si zadovoljna svojom karijerom?
PATRICIJA: Jesam. Ja sam jako zadovoljna. Jer ja sam i isto došla kao pripravnik. I tu smo imali jako nisku plaću svi. Onda smo, kad smo dobili posao za stalno, onda smo polako krenuli, malo se to počelo dizati i ja sam kupila sebi prvi auto ovdje na kredit. Poslije sam kupila i stan, mislim sve iz ove plaće na kredit i sve, ali opet sve iz ovog radnog odnosa. Tako da sam kupila si prvi auto i polako, kako je vrijeme odmicalo, kako smo mi naučili, dobile smo svaka svoju službu, nas je bilo više zaposlenih u isto vrijeme. Ja sam kao prvo dobila tu poreznu, pa posle sam išla u deviznu. I naravno kako se povećavao i broj radnika koji su ti u službi, pa isto tako odgovornost, onda se tako i povećavala plaća, tako da sam ja na kraju imala taj polumenadžerski ugovor i što se plaća tiče nisam nikad stvarno pitala nego kod mene to išlo prirodno i direktor je uvijek ovoga to…
AMRA: Honorirao.
PATRICIJA: Da, stvarno je. Moram to reći, ja nikad nisam bila nezadovoljna sa plaćom.
AMRA: Hvala ti Patricija, ako se nešto još sjetiš naknadno, onda ćeš mi reći… A sad ću te slikati.
PATRICIJA: Joj, jel da ja samo moram dobro da… [smijeh] Joj, da se ja sama slikam pa dobro.
AMRA: Možeš, ajde, slikaj mi se pa mi onda pošalji.
PATRICIJA: Da, mogu ovako nešto tu. E, to je sve što sam ja rekla, apsolutno tako, tako je bilo, tako sam mislila, tako sam tad govorila, tako govorim sad, tako ću reći uvijek.
AMRA: Eto.
PATRICIJA: Da, meni su stvarno bili, meni je Rosanda bio odličan. On je meni na početku bio malo šef, ali on je meni isto, sve poslušao što sam mu rekla kad smo razgovarali uvijek je bio fair i korektan. I tako kažem. Elvis i sve moje cure i sve, stvarno, da, mi smo baš bili dobra ekipa. Šteta da nismo mi ovo…
AMRA: Šteta. Eto, hvala puno