AMRA: Danas je 28. 11. 2024. godine i s nama je gospođa Gordana Rakić-Perović, koja će nam nešto reći o svom radu i životu u Uljaniku. Gordana, Goga, molim te, predstavi se. Reci šta si radila, šta si studirala. Možeš ispričati i onu epizodu sa svojim ispitima kad te nije pustio šef. Onda ćemo nastaviti.
GORDANA: Dobro, da krenemo sa 1986. Ja sam Gordana, kao što si rekla, Rakić-Perović. Počela sam tada raditi u Uljaniku.
AMRA: Kada si se rodila i gdje?
GORDANA: Rođena sam u Puli, 4. 10. 1958. Studirala sam u Puli, ekonomiju. I onda kad sam se zaposlila za stalno, bila sam vanredni student i paralelno s poslom koji sam radila bila sam referent za dokumentaciju. Tako se onda zvalo to radno mjesto, gdje sam se bavila, imala sam prvo računalo tada u Uljaniku, ne samo u Uljaniku, bile smo kolegica i ja iz Brodosplita jedine u tadašnjoj Jugoslaviji koje smo imale taj IBM Display Writer. To je bio preteča PC-ja. Znači bile smo prve u Jugoslaviji, imali smo specijalnu edukaciju vezano s time, i prve smo u Jugoslaviji to radile. To je bilo jedno posebno iskustvo, meni blisko i dobro mi je išlo. Dobro sam radila i paralelno studirala. Međutim, taj studij nije priveden kraju kako je trebalo jer sam imala jako dobrog šefa, pod navodnicima, koji mi, meni i kolegama koji su isto tako studirali kao ja, nije dozvoljavao da idemo u svoje slobodno vrijeme na polaganje ispita jer smo morali popodne i po noći raditi. Dakle, dobro, to je prošlo i prihvatila sam to kako je i tako je i bilo i na poslu je bilo lijepo jer sam radila u dragom okruženju, jer sam imala jako dobre kolege i dan-danas evo, rado ih se sjećam, svih koji su s nama i koji više nisu s nama. Svih se rado sjećam i to je za početak to.
AMRA: Ali ja bih samo htjela napomenuti da si ti bila jako, jako specifična, jer si ti na tri jezika mogla tipkati, pisati i samo tako ti se diktiralo. Onda nije bilo nikakvih mogućnosti da se automatski ispravlja. Ti si tipkala…
GORDANA: Simultano.
AMRA: Simultano. I na hrvatskom, i na engleskom, i na talijanskom. Jer ja znam koliko sam tebi puta na engleskom diktirala da ne bih našla ni jedan typing error. Možeš ispričati onu priču kad su bili iz Mobila, kad smo s Amerikancima radili.
GORDANA: Sjećam se, onda smo mi bili na drugom katu u sadašnjoj kasarni, odnosno, vojarni. Tada smo bili prodaja, projekti i kalkulacija, koliko se sjećam. I onda sam radila, uglavnom sam radila prodajnu korespondenciju i tehničke opise brodova.
AMRA: Da. Nevjerojatno.
GORDANA: I to sam radila za cijeli projektni ured koji je bio tada na četvrtom katu, i ti tehnički ugovori, odnosno opisi, su imali pa parstotinjak stranica. I to sam sve sama radila.
AMRA: I sve si sama tipkala. Nije bilo copy – paste.
GORDANA: I tipkala i radila. Ništa nije bilo. Sve sam sama radila. I ono što kaže gospođa Amra, ja sam to simultano tipkala kako mi je netko diktirao da brže ide. I tada smo ugovarali brodove za Mobil Oil.
AMRA: Iz New Yorka.
GORDANA: Iz New Yorka, i tada je došao gospodin Cinelli koji je bio tehnički direktor Mobil Oila, i razgovarao s mojim šefom poslije, pokojnim Petrom Carom koji mi je jako drag bio i ostao. I onda je on njemu rekao koliko ljudi radi taj posao na tehničkoj specifikaciji. On je rekao “samo jedna cura dole u prodaji” i naprosto nije mogao vjerovati, ja sam tada imala 27 godina, nije naprosto mogao vjerovati da jedna osoba može raditi toliku količinu posla. I došao me osobno dole upoznati, sa Carom. Predstavio me, ja sam razgovarala s čovjekom koji je bio jako ljubazan, diskretan. Lijepo smo ćaskali malo. I drugi dan se on ponovo vratio, ali sam. I opet smo malo popričali, tako, i on je meni ponudio posao. Ponudio mi je posao, ali ja tada nisam imala ni hrabrosti, motivacije možda jesam, ali hrabrosti nisam da prihvatim posao da idem za New York.
AMRA: Da živiš u New Yorku?
GORDANA: Da živim u New Yorku, radim tamo jer sam bila previše vezana za roditelje, imala sam dugogodišnju, ozbiljniju vezu, i nisam se usudila na taj korak. Da li sam ispravno postupila, nisam… to je vrijeme pokazalo svoje, mislim da sam dobro postupila. Jer ipak tamo, ne znam da li bih našla sreću u Americi jer nisam taj tip.
AMRA: A reci Goga… tvoje veze s Uljanikom nisu samo iz prve generacije, nego?
GORDANA: Ne, ja imam veze s Uljanikom počevši od mojih roditelja. Znači, meni je tata radio kao direktor prodaje tvornice dizel motora. Mama mi je radila u tehničkom uredu nekad u Uljaniku. Moja majka, žao mi što ne postoje mikrofilmovi da se danas to vidi. Ona je bila izabrana u cijelom Uljaniku da preda cvijeće i dočeka Tita i Hruščova. To je bila moja mama. To je bila moja mama.
AMRA: Ona je u povijest ušla.
GORDANA: Ona je ušla u povijest, nažalost nigdje nemam evidentiranu fotografiju, nigdje, nažalost. To je bila velika čast. Moja mama je poljubila i zagrlila Tita i Hruščova. To je početak…
AMRA: Koliko je imala godina?
GORDANA: Pa imala je nekih 20 godina. Jako je mlada bila, ali jako je bila dobra radnica i cijenili su je jako.
AMRA: A mama je došla zbog posla u Uljanik?
GORDANA: Mama je došla zbog obitelji. Došla je zbog obitelji i došla je pomagati sestri. Moja teta je bila jako bolesna, imala je troje djece. I onda je mama došla kao ispomoć, jer je bila mlađe dijete. I onda kasnije kad je teti bilo bolje, ostala je tu i zaposlila se u Uljaniku. I tu je upoznala mog tatu, naravno. I tu su se zaljubili, oženili i evo.
AMRA: Ali i tvoji stričevi su radili u Uljaniku?
GORDANA: Da, pokojni stric je radio u stolarskoj… Ne znam točno kako je bio njegov naziv radnog mjesta, ali bio je u stolarskoj radionici dole, u arsenalu je radio. Da li je ‘ko još… Da, i pokojni stric Miron Hauser, on je bio u nabavi, isto kod nas, gore u kasarni. I on je radio. Tako da je cijela moja obitelj na neki način direktno ili indirektno vezana uz Uljanik.
AMRA: A i ti si dočekala penziju u Uljaniku?
GORDANA: Jesam, cijeli svoj radni vijek, osim prije Uljanika sam bila u… A joj, kako se sad zove, više se ni sama ne sjećam.
AMRA: Ono uvozno-izvozno poduzeće, ni ja se ne sjećam…
GORDANA: Geo export import, preko puta Doma branitelja. Tamo sam radila prvo radno mjesto, drugo mi je bilo u Uljaniku i tamo sam i dočekala mirovinu.
AMRA: Da, da… Imaš nešto za ispričati, događaj, recimo što te tištilo, da li si ti smatrala da zbog toga što si žena, imaš neke prepreke u napredovanju, kako si to doživljavala?
GORDANA: Apsolutno, kao i sve moje kolegice oko mene. Uvijek si bio hendikepiran samim tim što si žena, jer smo, nezgodno mi je to reć’, ali imali smo nerazumijevanje sa strane nekih naših kolega, odnosno naših šefova, nadređenih, koji nisu imali razumijevanja za nas, jer smo mi bili po njima nedovoljno kompetentne i nekvalitetne da radimo neke poslove, jer oni su kao bili iznad nas, ne odnosi se na svih, naravno, bilo je divnih ljudi, neću imenovati, nije bitno. Uglavnom, s te strane sam bila hendikepirana, ali s druge strane na poslu sam našla, ne kolege, na poslu sam našla prijatelje.
AMRA: Da, to svi kažu.
GORDANA: I to velike prijatelje za cijeli život. Znači, ja imam sada 66 godina, zaposlila sam se sa 26, od tog dana do dan-danas sa istim ljudima, s nekima manje, nekima više, bez obzira na učestalost kontakata, svi su mi jednako u srcu, oni s kojima sam si bila bliska i dan-danas.
I šta sam ti htjela još reć’? Pogodilo me jako to što sam izgubila drage osobe, kolege, koji su isto tako zaslužili da se o njima kaže, a nema ih više među nama. Među njima je i Petar Car, među njima je Đulijana Vuk, među njima je Vesna Božac… to su mi bile sve jako, jako drage osobe, posebno drage osobe. Pokojni Ante Vlašić, koji je bio duh naš, da on je baš bio… Ne znam šta je sa Bafom.
AMRA: Da, Baf je dobro.
GORDANA: Dobro je? Drago mi to čuti.
AMRA: Da li si ti bila zadovoljna intelektualno u tom svom poslu?
GORDANA: Ne, nisam bila intelektualno zadovoljna zato što sam smatrala da mogu više i trebala sam više, ali to je djelomično i moja krivica jer sam bila možda malo pre… kako bih rekla, neću reći nesigurna, nego kako da upotrijebim, koji izraz da upotrijebim? Možda nisam imala dovoljno hrabrosti da napravim taj korak, da se konfrontiram sa nekim ljudima u Uljaniku, da krenem i napravim to do kraja što mi je ostalo, tih par ispita i diplomski, šta je to, ništa nije bilo, nije bilo puno, ali tu sam ja možda bila kukavica pa nisam išla do kraja. Tako da sam mislila da sam mogla puno više, ali nisam nezadovoljna sa sobom kao osobom, jer sam s druge strane svoje znanje nadopunjavala. Jako puno čitam, jako puno. Obožavam knjige, obožavam filmove, obožavam ljude, volim putovati, volim nova saznanja i cijeli život učim. Evo, to je ta prednost.
AMRA: Sjećaš li se toga kad smo ostale jednom zatrpane u snijegu? Nismo se mogle vratiti doma, radile smo do tri-četiri u jutro, u međuvremenu je pao snijeg, onda si ti išla kod mene spavati.
GORDANA: Kako se ne bih sjećala? Sjećam se toga.
AMRA: Pa to su bile takve avanture, to smo od srca radili.
GORDANA: A sjećaš se kada smo sa Meksikancima radili, kada nismo uopće ni išli spavati, nego smo cijelu noć radili do jutra i još drugi dan do podne, tek smo onda išli kući.
AMRA: To sam zaboravila.
GORDANA: E, ja nisam. Nismo uopće išle spavati. Ja i ti, najmlađa među njima, još mlađa od mene.
AMRA: Ja sam imala 24 godine. Mi smo, zapravo, praktički isti dan se zaposlile. Ja sam osmog devetog, a ti…
GORDANA: A ja četvrtog… ne devetog, ali osamnaestog desetog.
AMRA: Da, tako nešto, da.
GORDANA: I cijeli život, em smo bile susjede na Verudi, em smo cijeli život radile zajedno.
AMRA: Da, i još neke druge stvari.
GORDANA: I još neke druge stvari smo radile zajedno.
AMRA: Nekada smo došle drito iz Uljanika, u Uljanik.
GORDANA: U Uljanik, u život. To su bila jako lijepa vremena, danas toga više nema. Nažalost… kako kome, nekom na sreću, a meni je nažalost, jer mislim da su ljudi puno, puno više vremena provodili u druženju. Jedni sa drugima, nismo gledali u ekrane, posvećivali smo se jedni drugima, pomagali jedni druge. I bili smo puno više vani, nismo bili u tom virtualnom svijetu. Danas mislim da ljudi pomalo gube, gube taj osjećaj bliskosti jedan s drugim.
AMRA: Još sam htjela samo reći, kako si imala uvijek jako smisla za estetiku, ovi koje si ti kreirala dokumenti, uvijek su prekrasno izgledali, uvijek si bila jako pedantna, dobro si znala izabrati font i sve što si pisala, i da ja još imam neke tvoje dokumente pohranjene pa po njima radim.
GORDANA: Ma nemoj, ne zezaš se?
AMRA: Da, da, da, stvarno. Sad sam za primopredaju nešto… dobro, Tea je nešto uredila poslije, ali ono je osnovno što si ti radila.
GORDANA: Ja jesam vaga u horoskopu, znaš da su vage velike estete, tako kažu u horoskopu. Je, je, to je bilo i ostalo. Veliki esteta jesam i uvijek gledam da uskladim ono što mogu, u mojim okvirima, u mojoj mogućnosti.
MIRJANA RAJKO: I zna prenijeti znanje. Ona je mene naučila.
AMRA: E da, da, zna prenijeti znanje. S nama je tu i kolegica Mirjana Rajko.
MIRJANA: Ono, “tu ga upali, tu ga ugasi”. Ali baš me naučila! Ono što sam naučila, to sam naučila bila od nje.
AMRA: Da, jer su kolegice Mirjana Rajko, koja nam je već dala intervju, i Gordana Rakić-Perović, one su skupa u kancelariji sjedile i radile su isti posao i sad, evo, dobila si pohvalu od učenice svoje.
GORDANA: Je, i sa njom sam uživala raditi. To moram priznati, to je bio jedan od ljepših odnosa unutar ureda koje sam imala u Uljaniku.
AMRA: Da, da. Znam da si bila odgovorna, da te ne bi uhvatila panika bez potrebe.
GORDANA: Oh, čuj, svi imamo svoje mušice u glavi. To je činjenica.
AMRA: Da, radili smo odgovorne stvari.
GORDANA: Jako. Jako.
AMRA: Da, ti si puno i tehniku radila, jer dok inženjeri nisu imali PC-je, svaki papir je…
GORDANA: Sve je bilo kod mene. Sve.
AMRA: Da. Imaš još nešto, Goga, što bi nam htjela prenijeti?
GORDANA: Htjela bih vam prenijeti da vam želim svu sreću ovog svijeta, da Uljanik opstane kao Uljanik. Da ga imam u srcu i duši cijeli život i da ću uvijek biti Uljanikovac. Bez obzira da li radila, da li sam u mirovini i da je to dio Pule i jednostavno ne smijemo dozvoliti da to izumre u potpunosti. I to mi je velika, velika želja.
AMRA: Ti si suglasna da to objavimo?
GORDANA: Suglasna sam.
AMRA: E dobro, hvala ti, Gogice, i sad ću ti jednu fotku opaliti.