AMRA: Danas je 26. 3. 2024., s nama je gospođa Irena Brodarić i zamolit ćemo je da nam se predstavi, da kaže što je završila, što je radila i o svojoj, općenito, poslovnoj karijeri u Uljaniku.
IRENA: Evo, lijep pozdrav, ja sam Brodarić Irena, rođena sam 1966. godine, završila sam srednju ekonomsku školu, financijsko-računovodstveni smjer. Moje prvo zanimanje odmah po završetku škole bilo je u Uljaniku, tu mi je i tata radio, i brat.
AMRA: Onda ste Uljanikovka prava, šta su radili Vaši tata i…?
IRENA: Tata je bio izolater, radio je… poslije je bio i poslovođa izolatera i mirovinu je dočekao u Uljaniku. Brat je jedno kraće vrijeme, i suprug je radio ovdje. A evo, ja sam isto od početka svog radnog odnosa do 2019. radila u službi računovodstva, u službi saldakonti kupaca i dobavljača. I poslije sam imala prekid, tri i po godine sam bila…
AMRA: Zbog stečaja?
IRENA: Zbog stečaja sam bila kući i sad sam godinu i po u financijskom poslovanju, u financijskoj službi.
AMRA: Da li ste bili zadovoljni sa svojim radnim uvjetima, s odnosima i da li ste imali mogućnost, recimo, školovanja, napredovanja, ako Vas je to zanimalo?
IRENA: Pa mislim… mogla sam si sama, recimo, neku vanrednu školu platiti ili tako nešto, što se poduzeća tiče ja nisam imala mogućnost napredovanja. Radili smo, čak mislim da smo bili malo i podcijenjeni kao služba. Sad o čemu to ovisi, ne znam, ali da su nas, onako… Dosta smo toga i fizički morali sami nositi. Žene su nosile pune registratore, kad smo slagale arhivu po pet-šest registratora, to je dosta teško bilo za žene. Ali inače, radni uvjeti su nam bili u redu. Radili smo u uredima, što se toga tiče, bilo je stvarno u redu. Imali smo pauzu za marendu i sve što je trebalo.
AMRA: A da li ste se vi, recimo, žalili ili tražili da vam se da neki transportni radnik ili nešto da vam to pomogne ili ste vi to sve tiho podnosili?
IRENA: Pa mi smo to tiho podnosili. Nekad smo malo i brundale, ali onda bi nas kupili s jednom kavom nakon toga. Evo, iskreno, to je bilo baš tako. Tako da… To, recimo, nam nije baš bilo u redu, ali nismo se imali kome žaliti.
AMRA: A recite, vama su bili nadređeni žene ili muškarci? Kakva je bila linija te odgovornosti?
IRENA: Žene su nam bile i izravni prvi rukovoditelj i šefica cijelog računovodstva. Jedino direktor je bio muškarac. Ali do njega te informacije mislim da nisu ni dolazile. To je bilo tako. Sad sam u financijskoj službi i mislim da je to nešto drugačije. Da to opet ovisi od osobe do osobe. Kad su takvi neki radni uvjeti, bitni, sad je to puno bolje.
AMRA: Recite, kakvi su bili odnosi među kolegicama? Da li je, recimo, bilo uvažavanja ženske solidarnosti ili mislite da je…
IRENA: Pa je. Radne kolegice su stvarno… Bile smo u redu, lijepe odnose smo imali, uvažavale smo te svoje solidarnosti. Bile su neke žene koje neke stvari nisu mogle raditi. Normalno da su onda one koje su mlađe ili koje su bile zdrave potegnule nešto i za ostale.
AMRA: Da, znači u tom smislu ste bili zadovoljni?
IRENA: U tom smislu sam bila zadovoljna. Da, da, da. Kolegijalnost i radna atmosfera je stvarno bila uvijek dobra.
AMRA: A da li ste osjetili, recimo, ti muško-ženski odnosi kakvi su bili u Uljaniku? Da su bili muškarci favorizirani, da im je bilo lakše i tako?
IRENA: Pa što se tiče, recimo, napretka i možda napretka u školovanju, u toj hijerarhijskoj nekoj liniji, mislim da su muškarci bolje prolazili i da su oni puno lakše mogli napredovati nego žene. Samim time što su muškarci.
AMRA: Da, da, da. Doduše, Vaše područje je bilo zbilja uvijek više feminizirano, puno je bilo žena, ali, evo…
IRENA: Jedno kratko vrijeme smo imali šefa muškarca, ali nije se baš vidio neki… Ne, nije se pokazao neki trud za žene, zato što smo žene. Što se toga tiče, stvarno, mislim da su muškarci mogli bolje napredovati u službama.
AMRA: Da, to i ja isto mislim. Da. Premda sad kako sve više ispitujem kolegice naše, vidim da su zapravo žene imale uvijek bolje radne uvjete nego muškarci, u smislu da su imale, na sreću, lakše poslove. Nisu toliko puno teških fizičkih poslova morale raditi, ali dobro, to je valjda…
IRENA: Pa dobro, da, to je normalno. Mi smo bili takve službe gdje nismo imali neke teške uvjete rada, stvarno ne. Osim kad se te arhive slagalo i tako. I to smo smatrale da se moglo organizirati drugačije, ali nije. Dobro, mi smo to odradile jer žene mogu sve.
AMRA: Da, da, žene mogu sve i očekujete od njih sve.
IRENA: Da, da, da. Baš tako.
AMRA: To je tako. A recite, kako ste doživjeli kad je bio stečaj, kad se to sve dešavalo?
IRENA: Pa strašno traumatično jer 33 godine sam radila ovdje i nekako kako životni vijek ide, očekivao si stvarno da se nakon 33 godine ne događaju takve stvari, da ćeš tu možda neku mirovinu dočekati, smiren život. I to je bilo baš onako, baš traumatično. Ja i moje kolegice, i općenito mislim da su svi Uljanikovci, osjećali smo se napušteni od grada, od države, pa čak u nekim momentima i od uprave. Jednostavno napušteni, da ide sve onako nekako stihijski ka tom stečaju što se na kraju i dogodilo. Evo, tako da čak i one neke upute prilikom stečaja, to su bile tako šture informacije, tako nismo znali. Nama se to prvi put u životu dešavalo. Nisi znao kamo trebaš ići, kome se obratiti, da li možda ostati još koji mjesec raditi. Ja sad vidim da se možda moglo još nešto izboriti za sebe, ali u onom momentu to nisam znala. Nisam imala koga pitati, kad sam pitala nisam dobila informacije. I išli su stihijski svi na Zavod, svi onako kako je. Danas mi je možda žao zbog nekih stvari, ali vrijeme je prošlo. Nisam imala druge informacije, nisam znala. Ali evo, sad sam tu i sad se nadam.
AMRA: Sad ste zadovoljni?
IRENA: Sad sam zadovoljna, da.
AMRA: A recite mi, da li znate što je bilo sa ženama koje su bile u Vašoj službi. Kako su one prošle nakon toga, obzirom da je uvijek ženama teže naći posao, pogotovo ženama u godinama. Kako, ako znate, kako su se zapošljavale kasnije?
IRENA: Pa neke su se zapošljavale po tim privatnim knjigovodstvima, jer to je naša struka. I koje su bile mlađe, one su… uglavnom je to privatno knjigovodstvo. A tko god je imao uvjet išao je na Zavod pa onda u prijevremenu mirovinu. Puno, puno žena je ostalo kući, pa je čekalo tu prijevremenu mirovinu. Ja sam konkretno bila tri i po godine doma. Ne mogu reći da nisam imala prilike za se zaposliti, ali jednostavno tako mi se nekako život posložio. I ja sam se bavila nekim drugim poslovima u to vrijeme i bila kući. A kad mi se pružila prilika, zvale su me kolegice i onda sam se, dapače, uvijek vratila ovdje. Jer sam uvijek rekla, ako nešto moram raditi još do mirovine, voljela bih se vratiti u Uljanik, evo. Jer znam okruženje, znam ljude neke i lijepo mi je bilo tu uglavnom. Tako da sam se rado vratila.
AMRA: Hvala Vam. Ako imate neku, recimo, zgodu, nešto što vam je bilo posebno zabavno ili posebno teško, ili nešto što vas je mučilo i radovalo, možete mi reći.
IRENA: Pa drugačiji su bili odnosi, to je jako puno godina. Bili smo svi mladi, od mladosti smo ovdje i drugačiji su bili odnosi. Puno se radilo, radilo se i u Uljaniku, i muškarci i žene, radilo se, ali nekako, možda su bili međuljudski odnosi drugačiji. Više se zabavljalo, posao se napravio, daleko od toga, ali nekako… možda su i ljudi bili drugačiji jer je bila drugačija atmosfera. Srdačniji su bili. Jednostavno su nekako ti međuljudski odnosi bili srdačniji nego danas.
AMRA: Ljudi su bili manje ustrašeni od neizvjesnosti.
IRENA: Tako je. Bili su bezbrižni jer znalo se da, nekad je takva bila priča, ako uđeš u Uljanik tu si miran do penzije, a evo ispostavilo se da baš i nije tako. Znači sve je moguće, ali život ide dalje. Treba se radovati svakog dana.
AMRA: Treba se radovati i, gledajte, neovisno o svemu, opet pet godina, ipak nakon 2019. sad će biti evo pet godina, svejedno netko radi, netko pokušava, ne predajemo se.
IRENA: Tako je.
AMRA: Da ostane znanje i pamet u malom našem gradu.
IRENA: Jer Uljanik je nešto što je nosilo i grad i cijelu Istru, i hranilo, i stvarno tu su generacije i generacije se odgojile, i othranile, i školovale, tako da šteta bi bilo da to…
AMRA: Samo to što ste rekli, da su se sve poslije kolegice zapošljavale po privatnom knjigovodstvu, znači to znanje je trebalo.
IRENA: Sigurno, dapače. Nego šta, sigurno, da.
AMRA: To je to. Samo sam Vas još htjela pitati, ovo će vjerojatno biti objavljeno, ili ovo što smo pričali, prije nego što bude, mi ćemo Vama poslati na autorizaciju, jeste Vi suglasni s time.
IRENA: Naravno, mislim, došla si zbog toga.
AMRA: E, hvala Vam puno.
IRENA: Nema problema.