AMRA: Irena, dobar dan. Ovo je naša kolegica Irena Perković koja je danas vrlo emotivna jer danas je zadnji dan rada u Uljaniku u kojem je provela čitav radni vijek. Njezina priča je jedna od najljepših Uljanikovih priča i počela je puno prije nego što je njezina poslovna karijera počela. Evo sad će nam Irena reći kako se zove, koja joj je bila struka i kad se zaposlila u Uljaniku.
IRENA: Zovem se Irena Perković, imam 59 godina, još malo. U Uljaniku sam se zaposlila 1983. S tim da sam prije toga imala jedno jako lijepo iskustvo u Uljaniku. Moj tata pokojni radio je u Uljaniku. Umro je 1968. Imala sam nepune tri godine. To me jako povezalo s Uljanikom jer sam počašćena da sam sa 17 godina bila možda najmlađa kuma brodu u Uljaniku na račun mog tate koji je radio kao elektrozavarivač u Uljaniku. I zahvalna sam svim ljudima koji su s njim radili, tadašnjoj upravi Uljanika i svima. S tim da moram još naglasiti kako je Uljanik vodio brigu o svojim radnicima. S tim da mama je ostala mlada udovica, nije bila zaposlena. Ponuđen joj je posao u Uljaniku i zaposlila se onda tu. I socijalni radnici koji su bili tu u Uljaniku, u socijalnoj službi, brinuli su o obiteljima svojih radnika. Moja je mama ostala u familiji s tatinim roditeljima, a Uljanik joj je pružao mogućnost i nudili su joj i smještaj, da joj osiguraju stan gdje će provesti sa mnom vrijeme. Ona je to odbila i ostala je i dalje živiti tamo. A ja sam završila školu 1983., tehničku školu, tehnički crtač sam po zanimanju, i normalno na račun tate i sve kako se to odvijalo, zaposlila sam se u Uljaniku i radila sam do 2019., kako je to sve završilo, i nakon toga 2021. ponovo sam se vratila i evo… sad sam odlučila otići u mirovinu.
AMRA: Možeš li malo opisati tvoje poslove i opseg rada i šta si radila konkretno, koje poslove?
IRENA: U principu, kad sam počela raditi, onda su se nacrti svi radili ručno, onda smo nacrte crtali i tuširali. Kasnije, kako su nacrti prešli svi u elektronski oblik, radila sam na narudžbi materijala. Prvenstveno je tu bio čelik koji se naručivao za brod i tu sam vodila, spremala narudžbe, pripremu za narudžbu, vodila brigu o pristiglom materijalu, dodatne narudžbe i tako, uglavnom, direktno uz proizvodnju, recimo.
AMRA: Da li ti je ostao posebno u sjećanju neki brod na kojem si radila, obzirom da si zapravo prošla kroz mnoge prototipove i kroz mnoga posebna tehnička rješenja?
IRENA: Bilo je dosta zanimljivih situacija, bilo je vremena kad smo naručivali materijal i gledali smo nekako puno uštediti materijala, s tim da se uvijek nekako gledalo iskoristiti materijal koji smo imali na zalihama, da se ne naručuje novi. Pa su se čak iz limova recimo radili profili koji su se mogli iskoristiti da bude… A bilo je, u principu, to je čelik, tako da nema tu neke posebnosti na nekim brodovima, sve je to više-manje, mislim, isto recimo.
AMRA: Da li si smatrala da ti taj tvoj posao omogućava neki intelektualni napredak i da li misliš da si se dovoljno razvijala kroz svoju karijeru i napredovala što se tiče tvog znanja i vještina?
IRENA: Da, zahvaljujući, normalno, mojim rukovoditeljima koji su mi omogućili da do toga dođem i moram reći da sam jako, jako volila svoj posao, da mi je bilo… da sam od gušta sve, svaki dio koji sam odradila od srca i od gušta napravila jer je to bilo baš… evo, dio toga sam bila.
AMRA: Da li si bila zadovoljna svojom pozicijom? Da li si smatrala da si možda zakinuta zato što si žena i da li si imala nekih takvih doživljaja koji su ti bili neugodni?
IRENA: Ne, nikad. Sa svim rukovoditeljima s kojima sam bila, promijenila sam tri rukovoditelja, prezadovoljna sa svima, dandanas sa svima u kontaktu.
AMRA: Da, to je lijepo.
IRENA: Jako.
AMRA: A možemo se malo vratiti prethodno, malo da nam opišeš kako je to bilo kad si bila kuma, kako si se obukla, kakav je bio taj dan, kako ste se osjećali, kako je tvoja obitelj primila taj moment i tako?
IRENA: Da, evo, znači bila sam treći razred srednje škole i putovala sam vlakom. Taj dan…
AMRA: Ti ne živiš u Puli, živiš u Čabrunićima?
IRENA: U Čabrunićima, da, da, u Čabrunićima smo živjeli i putovala sam vlakom u školu i došli su moj razrednik, Peloza, pokojni sada, i socijalni radnik koji je radio tada u Uljaniku, došli su po mene na vlak i dovezli su me u Uljanik, da bi tu onda pozvali moju mamu koja je onda već radila u blagovaonici na otoku i saopćili da brodovlasnik, želja njegova je bila…
AMRA: Koji brod je bio?
IRENA: To je bila gradnja 345, a brod se zvao Kleon.
AMRA: A, Kleon.
IRENA: Da, da, kasnije su taj brod prekrstili, preprodali su ga i normalno promijenili su ime.
AMRA: Otkud je bio brodovlasnik?
IRENA: Liberije. Brodovlasnik je bio Grk, a brod je bio za Liberiju. A Grk je bio brodovlasnik i jako smo bili svi uzbuđeni, normalno nismo niš’ znali u cijeloj toj ceremoniji, kako će se sve to skupa odvijati. Meni su… znači moja obitelj nije imala nikakve troškove, znači oni su mene, šofer Uljanikov, sa službenim autom Uljanika, vozio me u Trst, u agenciju di su bili predstavnici brodovlasnika i oni su garderobu sve mi kupili, sve su mi obukli i nakon toga, porinuće je trebalo biti negdje u martu, ne sjećam se točno koji datum, u martu…
AMRA: Koje godine?
IRENA: 1982. I onda su odgodili, odgodili su za april. I onda je porinuće bilo 20. aprila, s time da moram to reći da je tata moj umro 18., 20. je bio pokopan i desila se jedna slučajnost da je isti Uljanikov šofer sa službenim vozilom koji je vozio moju mamu, i didu i babu onda, na pogreb kad je tata umro, došao po mene u Čabruniće da me vozi na porinuće. Znači isti dan kad je tata pokopan, u Uljaniku je bilo porinuće. I ostali smo i dalje u kontaktu, ne direktno s brodovlasnikom, nego s tim predstavnicima njegovim koji su radili u agenciji Agemar u Trstu. I posjećivali smo se, pozvali smo ih kod nas u Čabruniće, bili su kod nas na jednom ručku, bili su presretni, jer smo bili jedna mala skromna obitelj. Kasnije kad sam se udala, pozvali smo ih na svadbu i došle su dvije familije, bili su na svadbi, bili su prezadovoljni. I onda kako su godine prolazile, oni su normalno ostarili i sve, ja krenula svojim putem i tako, ali godinama smo bili u nekom kontaktu.
AMRA: Da… Evo, to su tako neke stvari koje su nevjerojatne, šta je Uljanik pružio ljudima koji su tamo radili, koja je to bila zapravo ljubav i veza i nekakva duhovna prožetost.
IRENA: Da, da, da, je, je. Mislim, bilo je posebno za sve moje, bilo je posebno… i tako…
AMRA: Reci mi, kada se počelo dešavati 2019. godine i ovaj naš kraj, kako si to doživjela?
IRENA: Ma, nisam mogla vjerovati da je kraj. Ne, nisam mogla vjerovati jer nam je taj Uljanik pružio, evo ja moram reći sve, meni sve, sve, sve, apsolutno sve. S time da mi je stric radio u Uljaniku, mama, ja, tata prije, kako je to bilo. I evo, to je jedna velika… Jednostavno, taj Uljanik se iz mene nikad neće izbrisati. Jer ja smatram da je odgojio generacije. Odgojio, stambeno zbrinuo, sve. Školovao.
AMRA: Promicao plemenite vrijednosti, i struku, i znanje, i pamet, i kreativnost.
IRENA: Sve. Sve. Nema ono, ne mogu čuti ružnu riječ za taj Uljanik. Ne daj bože. Ni u najgorim trenucima kad je bilo, i kad smo ostajali bez posla, i dalje sam smatrala da je to Uljanik koji je nama dao sve.
AMRA: Da. Ja isto tako mislim.
IRENA: A desilo se tako kako se desilo, možda… Ali mislim da je to nešto posebno bilo. Nema… Ne znam da li u Hrvatskoj, ali u Istri sigurno ni bilo. Ma hranilo je pola Istre. Ja se sjećam kad smo vlakom išli, ne znam da li da… ali ispričat ću. Išli smo vlakom. Bilo je puno vagona, šest, sedam vagona. Krcati.
AMRA: Da. Sad jedan vagon po Istri vozi.
IRENA: Prazni.
AMRA: Prazni jedan, da.
IRENA: Krcati su bili vagoni. Znači porta se nije zatvarala dok, ako je vlak kasnio, jer nekad nismo imali klizno radno vrijeme, nego se radilo normalno od sedam do tri. Ni tu bilo ni zakašnjenja, ni ničega. Porta u Uljaniku se nije zatvarala dok vlak nije došao. Vlak je vozio do rive, do Veslačkog kluba. Tamo bimo se iskrcali i po rivi, i nisi morao se pravdati stražaru, ni di si. Porta je bila širom otvorena dok nisu ljudi pošli. Ali većina tih ljudi je dolazila vlakom. To, jednostavno, više ne znaš di su ti ljudi. Di ti ljudi rade, ti vagoni su prazni. To je… Ma mislim, vidimo grad.
AMRA: Vidimo grad.
IRENA: Vidimo grad, grad nam je slika. Grad nam je slika svega.
AMRA: Da. Vidiš kako je bila zajednica povezana s Uljanikom, i jedan drugom su davali i nadopunjavali se.
IRENA: I ljudi, međusobno. Ja sam bila u Plodinama. Došla sam u Vodnjan, u Plodinama, nakon tog stečaja.
AMRA: Tamo si se zaposlila privremeno?
IRENA: Tamo sam se zaposlila bila privremeno. I tamo je ženskica ova jedna iz platnog, Lorena, ne znam prezime. Ona radi u Plodinama. Meni je bilo prvo kad sam došla u Plodine, mi je rekla, “znaš” je rekla, “to nije Uljanik. Tu nema zajedništva. Tu se bori svatko za sebe.” Evo. Tako da, to je slika našeg Uljanika. Mi smo bili nikad nitko protiv nikoga. Mislim…
AMRA: Da, razumijem, da.
IRENA: Izuzeci.
AMRA: Izuzeci, naravno.
IRENA: Da, da. Znači uvijek, tu si se pokrivao jedan drugoga, a to je bilo, to je bilo nešto. Da, da.
AMRA: Da. Svi su imali jedan zajednički cilj da se preda taj brod i svima su ti brodovi bili i ponos i veselje.
IRENA: Svima. Da, da. Ja sam bila i ponosna na svoje delo. Znači svaki… mi smo imali te prerezervacije materijala. Svaki put, prije nego je išla nova narudžba za brod, morao si koristiti materijal koji imaš na zalihama. Znači, morao si koristiti materijal koji imaš na zalihama. Ja sam svaki put bila toliko sretna da sam mogla čim više materijala koristiti sa zaliha koji smo imali, da se ne naručuje novi. Jednom prilikom sam, Meri Smoković mi je bila šefica, ne, nije još u to doba, bio je Sponza, Dino. I ja sam, sve to sam odradila i samo sam rekla, ma ja sam rekla, tako sam sretna. Ja govorim, “Ma da li je to možda neko vidi, da se to napravi, da se ne naručuje novi materijal”. Ni meni teško sve to, ali samo da znam da neko i primijeti to. Ja mislim da ni prošlo deset dana, došo je sada pokojni inženjer Bonča, došo je na vrata i rekao je, “Irena, svaka čast za ono što ste napravili”. Meni nije trebala plaća. Ja sam bila presretna, presretna.
AMRA: Tako smo radili.
IRENA: Da. Znači, malo prije stečaja, te 2019. dok smo još bili tu, Meri je jednom prilikom, ona je bila za Mars i za tu crnu je bila ona zadužena, ona je jednom prilikom izvukla van, od kad je počeo Mars, mislim da je možda 2000., tako nešto.
AMRA: Mars je sustav praćenja…
IRENA: … praćenja proizvodnje, da je prerezervirano, znači da se nije naručilo nekih 14.000 tona čelika. To je jedan brod, otprilike. Tako da, to je bilo stvarno, evo, ja sam bila… Tako da sam bila prezadovoljna s time da je to odrađeno. Dobro, to je puno godina, ali kad ti pogledaš 14.000 tona se nije naručilo, nego se koristilo. Sve je to plaćeno nešto prije, ali nije otišlo u otpad, nego se iskoristilo za sljedeće gradnje.
AMRA: Jasno. […] primjena tehnologije nove, ušteda…
IRENA: Ušteda u svemu, da.
AMRA: A reci mi, koliko si sa ženama radila? To je ipak bila na otoku muška sredina i tako?
IRENA: Da. Jako sam bila prihvaćena. Od prvog dana, od kad sam došla, došla sam… Bila je jedna gospođa, malo starija, već pred penziju, sve ovo drugo su bili muški, prihvatili su me, pa evo, k’o kćerku ili k’o sestru, prezadovoljna. Znači, ja nikad nisam u grču došla na posao. Ja od tih 39 godina, ja dolazim sretna na posao. Evo, to mogu reći.
AMRA: To je velika sreća.
IRENA: To je velika sreća. Ja sam bila u takvoj sredini, da… Sponza koji mi je bio prvi šef, evo, ja s njim, nemam riječ da bih rekla protiv njega. Bez obzira na sve. Kasnije Meri Smoković, koja je isto bila super mi, Kristijan Bajić, isto tako, samo sve pohvale. Za sve. I ljude isto tako s kojima sam radila, sa svima, nisi u kontaktu, ljudi pojdu u penziju i tako, ali evo, tako da sam… Ja da moram ispočetka, ja bih opet u Uljanik. Da. Bio mi je… evo, sve. Sve. Samo kad vidiš koliko brinu, koliko… I koliko je ta briga za svoje… Svi stanove, moram i to isto reći, mama moja je dobila stan od Uljanika kasnije, normalno, redovnim putem, išla je na listu za stan. I u tom stanu smo, ja s obitelji, smo živili do 2009., kasnije smo se preselili na selo kod mame jer je bila loše, ni mogla više sama živiti. Tako da, evo, sad u tom stanu živi moja kćerka, znači to je treća generacija koja koristi stan… Sin mi je isto bio zaposlen u Uljaniku, kratko vrijeme, samo dvije godine, niti ne. U IRI-ju je radio.
AMRA: Znači tri generacije – tvoj tata, ti i sin. I da se nije desilo što se desilo…
IRENA: Da, sin bi bija sigurno ostao, njemu je tu bilo jako lijepo, njemu je tu bilo jako lijepo, on je otišao u Infobip, jer morao je negdje. Tamo mu je samo dobra plaća. A tu mu je bilo lijepo. Evo, to je ta razlika.
AMRA: To je velika razlika.
IRENA: To je velika razlika.
AMRA: Time si sve rekla.
IRENA: Da, da. To je on rekao neki dan. On je radio za Božić, on je radio za Novu godinu. On mi je rekao, “vjeruj mi mama, to je samo zbog plaće”. Evo, a u Uljaniku je bio presretan. Tu je imao već svoju ekipu, dečki s kojima si je i dalje dobar. I tako… Tako da… i bio bi, a evo, neću reći sto posto, ali devedeset devet posto bio bi tu ostao, da.
AMRA: To je istina, zaista, da su se razvila takva neka prijateljstva. Neka prijateljstva najbliža, najintimnija.
IRENA: Da, da, da. Kumstvo, evo, meni je kum, mi smo skupa, evo, i kasnije smo kumovi, koji smo… s nekim si kum, a nisi, ali mi smo bili kao braća, kao familija. Kao familija smo bili, mislim, to je bilo i ta prijateljstva, i dandanas isto. Da, mi smo bili zajednica, k’o familija. Da.
AMRA: Ti si suglasna da se ovaj razgovor iskoristi za knjigu o kojoj smo pričali i tako?
IRENA: Daaa. Da.
AMRA: Ja sam na rubu suza cijelo vrijeme, jer potpuno isto mislimo, a još moramo reći da smo se ti i ja isto povezale nekako zato jer je moj tata isto poznavao tvoju obitelj, kao liječnik. I sad smo jedna i druga penzionerke Uljanikove.
IRENA: Jesmo. Onda smo bile djeca još.
AMRA: Ali bih puno radije da smo jedna i druga cijelu penziju dočekale.
IRENA: Istina, da. Evo, dobro je i tako, daj bože da krene, evo, samo to, da bude i da imaju, jer jednostavno nemaš se di zaposliti. Osim trgovine i ugostiteljstva, ti kad s pedeset i pet-šest godina ostaneš bez posla, ti zbilja nemaš di. Nemaš, nemaš.
AMRA: To nisu zanimanja koja razvijaju intelekt, struku, znanje. Ti si samo uslužna djelatnost. Evo i ti si bila u Lidlu.
IRENA: Da, mene na Zavodu pitaju šta ste radili. Ja ne mogu toj ženi na Zavodu objasniti kako smo mi bili u Uljaniku. Znači, svaki je bio za svoj dio i to je jednostavno tako. To je bio jedan tim koji je tako funkcionirao jer je svatko svoj posao koji je odrađivao znao najbolje i toga nema nigdje. To je tako samo bilo u Uljaniku. Sve te službe koje su odrađivale i to je… nema tu nikakvog opisivanja. Sve je bilo posloženo. Svaki dio koji god je bio, to je ono…
AMRA: To je bilo jako promišljeno sve.
IRENA: Jako, sve. Sve se točno znalo kako, kojim redom ide, kako… To je trebalo proživiti. To se jednostavno ne može opisati jer tako kad čuješ, kad netko kaže, “Aaa, Uljanik”. Nema, to je… Ni to ono sad, ne znam, tvornica cipela pa ćeš ti uzeti pa ćeš krenuti i napraviti cipelu.
AMRA: Svaki brod ima svoj identitet. Svaki brod je kao neka osoba.
IRENA: Da, svaki. To je bilo ono… Baš posebno. To… Jednostavno je tako. Tako da, mama moja isto je bila jako vezana za Uljanik. Jako je bila.
AMRA: Šta je mama radila?
IRENA: Mama je radila u menzi.
AMRA: Na otoku ili?
IRENA: Na otoku, da. Mama je isto tako… Imala je sreću, imala je familiju dobru kasnije i sve, ali i ona je bila mlada, imala je 13 godina kad joj je mama umrla. I onda su je normalno ispisali iz škole. Završila je samo četiri razreda osnovne. I onda se morala brinuti o familiji jer su ostali samo muški, dva brata i tata. I tako, i kasnije je kad se udala, onda je bila na selu. Nažalost, nakon tate se onda i ona zaposlila. Mislim, možda bi bila i da je tata živ, ali kako bi bilo? Bilo bi sigurno sve puno drugačije, ali… Tako da, ja sam jedinica ostala. Mama se nikad nije udavala, niti željela niti čuti, niti pomisliti da bi, nikad. Bila je zbilja, moram priznati, jedna jako složna obitelj, s obzirom da su to njoj bili svekar i svekrva, oni su joj ono, k’o da im je kćerka. I ja sam bila dio, ja sam bila sin, ona je bila kćerka. Baš smo imali od svih, i od tatine braće i sestara koji su isto jako, obožavali su moju mamu, jako. I ona njih, i oni nju. Ona je bila, a valjda je bila takva jedna, skromna. Tako da, a dobro. I oni su isto, jer da nisu ni oni bili takvi ne bi ni ona bila ostala s njima. Zato nije ni taj stan, mislim, prije htjela otići od njih. Ona je rekla da je ona sretna, oni su tamo, oni su brinuli za mene, u to doba po selima ni ni bilo tih vrtića i to, di bin ja bila da nisu bili oni. Vozila u Pulu, ona ni vozila auto, jer jednostavno se nije osjećala. Pokušala je, ali to nikako ni mogla. Tako da smo ostali tamo i evo ja sam sad se vratila na svoje imanje, u svoju kuću. Sretna, evo s familijom. Kćerka je udana, ona već ima dvoje djece, velike, mali ima osam, mala ima tri i pol godine. A sin, evo čekamo sad u maju neku prinovu i on živi isto u kući tamo gore. Oni su na katu, mi smo dole. Evo, za sad je sve u redu, a kako će biti?
AMRA: Ma hoće. S tim još postoji jedna mogućnost, a to je, nadamo se, da nekad nešto krene, tebi je ponuđeno da možeš doći raditi?
IRENA: Da, da se mogu vratiti na četiri sata, mogu i na puno radno vrijeme, zamrznuti penziju, kako mi bude odgovaralo. Daj bože, ja to čekam… Ja sam uvijek mislila da jednostavno neće, da neće do tog doći, da će malo po malo, da će krenuti. Ali evo, sad ćemo vidjeti kako će dalje.
AMRA: Puno ti hvala. Jako si nam to lijepo rekla.
IRENA: Ništa.