LEONIDA: Danas je 10. 8. 2024. Razgovaramo u Puli sa gospođom Ljiljanom Molnar, koja je radila u Uljaniku. Gospođa Ljiljana, ja bih vas molila da mi kažete kada ste rođeni, kako je teklo vaše školovanje i koji vas je put doveo do Uljanika?
LJILJANA: Dobro večer, rođena sam 19. 8. 1951. u Zrenjaninu. Tamo sam završila i srednju školu. 1975 godine sam došla u Pulu i zaposlila se u bolnici kao laboratorijski tehničar i odradila sam 11 godina u bolnici i onda mi se ukazala prilika da pređem u Uljanik, jer se tada Uljanik za svoje radnike brinuo i pomagao im u rješavanju stambenog pitanja. Međutim, kad sam došla u Uljanik, dogodilo se to da su se objedinile te stambene liste. E onda, dobro. Bilo je tamo prekrasnih dana i…puno posla. Bilo je 10.000 ljudi zaposleno taj put. Radila sam u ambulanti Uljanika gdje je bilo četiri liječnika opće prakse, četiri liječnika medicine rada, laboratorij, zubni laboratorij, dva zubara, fizikalna terapija, ali ja sam radila u laboratoriju. Bilo nas je četiri osobe. Inženjerka Noris Medančić, Loreta Frgačić, Enisa Šabić i Molnar Ljiljana, ja. Bilo je puno posla, puno se radilo, ali je život organiziran unutar Uljanika bio takav da si imao pomoć za sve šta ti je trebalo. Sindikat je bio veoma jak, bila su zimovanja organizirana, svake godine se išlo negde na skijanje, to je sindikat participirao s jednim iznosom, tako da su svi radnici… ili se išlo u toplice, ili se išlo na skijanje. U Uljanik sam došla 1988. Radila sam do 1999. i onda se odlučilo, već je bilo naznaka da će biti zatvaranje Uljanika, i onda se ukazala prilika, ustvari, vodstvo Uljanika i bolnice se dogovorilo da se nas četiri automatski prebacimo, znači, nismo na Zavodu, nego se automatski prebacujemo i vraćamo u bolnicu gde smo i radile. Inženjerka Medančić nije željela da ide u bolnicu, a nas dvije smo otišle, vratile se nazad u laboratorij, tako da smo to završile. Kažem, spremalo se to već možda i dvije godine prije, kupili smo i četiri… ja sam imala pravo na četiri dionice, jer sam imala kratki radni staž. Puno ljudi je… kako se zove.. kupilo veliki broj dionica Uljanika, ovisno da li Plovidbe, da li Brodogradnje i tako. Govorilo nam se, kao, kad kupimo te dionice, da neće biti zatvaranja, da će biti vlasništvo Uljanika, to jest radnika Uljanika, brodogradilište, međutim to se politički očito rješavalo na drugi način i zatvorilo se. Strašno je bilo, ja kažem, nikad nisam… tako doživjela, to… Ja sam išla, znači, sa posla na posao, ali strašno mi je bilo to što sam otišla iz Uljanika, jer nam je bilo… lijepo nam je bilo, radili smo i išli smo naprijed i aparatura se nabavljala i financijski je Uljanik pomagao laboratoriju, tako da ništa nije falilo, mislim od aparature i od kemikalija za raditi. Eto, ja kažem… bilo je strašno kad sam se morala vratiti u bolnicu, makar sam ja išla tamo gdje sam znala sve te ljude, ali, nekako…
LEONIDA: Dakle, kad usporedite, u Uljaniku vam je bilo daleko draže raditi?
LJILJANA: Je, je. Manji kolektiv, bio si jedan na jedan, odradio si svoj posao i onda si se vraćao u bolnicu gde je puno veći kolektiv i puno više ljudi radi, kažem, makar sam 90% njih znala, ali bilo mi je jako lijepo tamo.
LEONIDA:  Uljanik, takvo jedno poduzeće, je itekako vodilo brigu o svojim radnicima, da je imao ne samo ambulantu, liječnika opće medicine, nego i kompletan laboratorij ako se ne varam.
LJILJANA: Laboratorij, ginekologa, zubno, ortopeda, neurologa, internistu, psihijatra, očni… Iz bolnice su ljudi dolazili, liječnici, i radili su. Svaki dan je bio jedan…
LEONIDA: Ambulanta.
LJILJANA: Tako je, jedna ambulanta. Znači, radnik Uljanika nije morao izaći iz tvorničkog kruga da bi došao internisti, ili… E, tako da je bilo jako dobro organizirano i dobro se brinulo o tim ljudima.
LEONIDA: I to je trajalo sve do 1999. I onda su svi otišli. Onda je i sva ta…
LJILJANA: Da, tako je. Pa, 1999. je… molim?
ŠANDOR MOLNAR (suprug): Osma. 1998.
LJILJANA: 1998. Pogriješila sam, da, 1998. sam se ja vratila u bolnicu, a onda se zaposlio moj muž u Uljaniku [smijeh]. Jer on je bio bez posla. Poduzeće u kojem je on radio je bilo iz Bosne i više nije bilo interesa za tu trgovinu…
ŠANDOR: Zaštite…
LJILJANA: Zaštite na radu. I onda se zaposlio u Uljaniku kao varilac.
ŠANDOR: Zavarivač.
LJILJANA: Da, zavarivač. A u međuvremenu je i Goran radio.
LEONIDA: I Goran, sin..
LJILJANA: I Goran je jednu godinu radio kao, kako se zove, električar.
LEONIDA: Znači kompletna obitelj je zapravo bila vezana za to.
LJILJANA: Tako je, tako je. Da, Kristina nije, ona je u bolnici bila od početka do sada.
LEONIDA: Dakle, to je ta priča o Uljaniku u kojemu kompletna obitelj radi.
ŠANDOR: I najljepše od svega je bilo što smo se u Uljaniku družili. Znači svake godine je bila utrka Uljanika. Ako je nekome trebala neka pomoć, svi smo učestvovali. Baš je bio organiziran život. Lijepo. I bilo je lijepo u Uljaniku raditi. I takvog drugarstva i druženja nije bilo gotovo niti u jednoj firmi. Ja sam radio tu zaštitu na radu i prodavao sam zaštitna sredstva svim Uljanikovim kooperantima, svim poduzećima u Puli i na području Istre. Tako da sam poznavao sve i znao sam organizaciju. Organizacija u Uljaniku je bila ekstra dobra i lijepa.
LEONIDA: Recite mi, gospođo Ljiljana, o opremljenosti laboratorija, kako je laboratorij bio opremljen u Uljaniku u usporedbi, recimo, s bolničkim?
ŠANDOR: Nije bio manje na tehničkom nivou. Svu aparaturu smo imali, da.
LEONIDA: Sve, sve…?
LJILJANA: Sve što je imala bolnica imali smo i mi.
LEONIDA: Dakle, ništa nije trebalo nositi sa jednog mjesta na drugo.
LJILJANA: Ne, ne. Hematologiju smo, kolegica Loreta i ja radile, a biokemiju je radila inženjerka Medančić. Ona je imala svoj aparat za biokemiju. Tako da se to radilo… Jedino transfuzija, to se inače ne radi u tako malim, ni u velikim laboratorijima centralnim isto se ne radi, nego se transfuzija radi specijalizirano.
LEONIDA: Dakle odmah je nalaz bio gotov…
LJILJANA: Tako je, isti dan. Ujutro je pacijent došao i izvadio krv, u dva sata smo odnijeli nalaze na drugi kat i dali sestrama, one bi uložile u kartone. To je isti dan bilo. Hitnoće su, normalno, za sat vremena morale biti gotove. To je… Kažem, jako se brinulo o tome da… Aparat za slikanje zuba smo imali. Radila je jedna sestra. Poslikavala. Znači, dva zubara, četiri zubara. Četiri zubara su bila. Da. Veliki broj ljudi je bio. To je 10.000 ljudi. I ta medicina rada je imala četiri lječnika.
LEONIDA: To u današnjim uvjetima zvuči kao znanstvena fantastika.
LJILJANA: I je. I danas ima četiri, ali na nivou grada Pule je četiri liječnika medicine rada. A onda su bila četiri, četiri u Uljaniku.
LEONIDA: Četiri u Uljaniku. Isto tako, svaki dan slušamo o deficitu liječnika, a Uljanik je praktički imao sve to nekad.
LJILJANA: Sve je imao, kažem. Internista je dolazio, psihijatrica je dolazila jednom tjedno, fizijatar je dolazio iz Rovinja.
LEONIDA: Dakle potpuna zdravstvena zaštita svih radnika, dostupno svima sve.
LJILJANA: Tako je. Tako je. I ginekolog. Kažem, ambulante su…svaki dan se izmenjivao novi liječnik.
LEONIDA: Bez listi čekanja.
LJILJANA: Bez listi čekanja i bez problema. Ti si bio… Kad uđeš na vrata, fizikalna je normalno bila. Bila su četiri čovjeka, četiri terapeuta koja su radila. Znači za radnike Uljanika 99%, ajde nešto se primalo i vanjskog, ali to je bilo minimalno.
LEONIDA: Uljanik je čak mogao i primiti nekoga izvana, ako je bilo nešto hitno.
LJILJANA: Tako je, tako je. Da, kažem, fizijatar je radio čini mi se četvrtkom i ordinirao ono što treba i ta četiri terapeuta su odrađivala ono što je zadano za kojeg pacijenta. Znači nije se trebalo ići u bolnicu pregledavati i terapiju raditi, nego je to tamo bilo.
LEONIDA: I zapravo je bilo normalno da je svugdje tako.
LJILJANA: Da, da. A gle, Uljanik je bio gigant i velika firma koja je puno ulagala u radnike, kad gledamo, znači pružena je, što se nas tiče, što se mene tiče, ja kažem za zdravstvo, to što znam.
LEONIDA: Ali to je bilo negdje fundamentalno. Dakle, briga za zdravlje, proizvodnje nije moglo biti ako su radnici bolesti. Ulagalo se u zdravlje ljudi i primarno su ljudi bili zaštićeni, a tek onda od zdravih ljudi je mogla krenuti nekakva, recimo zdrava proizvodnja i taj finalni proizvod što je bio gigantski na svjetskoj razini.
LJILJANA: Tako je.
LEONIDA: Sjećate li se, možete mi nešto reći, kakvi su bili međuljudski odnosi? Vi ste pogotovo u tom zdravstvenom segmentu u kojem ste radili, bili stalno u doticaju s ljudima koji su iz svih mogućih odjela Uljanika. Kako su ljudi se ophodili jedni s drugima? Ako možete malo…
LJILJANA: Ljudski je bio odnos, jako ljudski odnos i druženje je bilo veliko, ja govorim sad za zdravstveni dio.
ŠANDOR: I dan-danas se pozdravljamo…
LJILJANA: I dan danas se pozdravljamo. Evo prošle, u stvari pred dvije godine, s radnicima s kojima sam radila, oni i ja smo isto pravili brodove bez obzira.
ŠANDOR: Kojima si vadila krv…
LEONIDA: Pa da, vi ste im bili tamo praktički najvažnija osoba, što vam je važnije od zdravlja.
LJILJANA: Tako je. Neki dan sam srela jednog čovjeka koji je radio Uljaniku ja kažem, znam da se prezivate Hlača. Ali ne znam kako se zovete, ne znam vam ime, on kaže Rajko, pa kako znate, ja kažem pa sjećam se, samo ste vi imali to prezime u Uljaniku [smijeh] ja sam vas zapamtila i nikad ne zaboravim da ste to vi. I onda je rekao joj, pa da, onda smo mi tamo dolazili, samo niste imali sijedu kosu. Davno sam imala pramenove, sad imam svoju. Tako da…
LEONIDA: I spomenuli ste mi da ste išli ili u toplice ili negdje na skijanje.
LJILJANA: Na skijanje smo išli.
LEONIDA: E, na skijanje. Možete li mi pričati malo o tim odlascima, izletima?
LJILJANA: Išli smo… Mi nismo išli u toplice, jer smo imali djecu koja su bila mala, onda smo išli u Velebno, u Liku, da, u Liku, u Lici je to.
LEONIDA: Je li Uljanik imao odmaralište tamo?
LJILJANA: Ne, to preko izviđača smo išli…
LEONIDA: A, izviđači.
LJILJANA: Izviđači Uljanika su postojali, i s njima bi se organizirao hotel za roditelje i za djecu, u Velebnom smo…
LEONIDA: A sve sa djecom. Kompletne obitelji, organizirane, zimski odmor, ljetni odmor, sve da postoji.
LJILJANA: Tako je. Tako je. Tako da, kažem, ljudi su išli u toplice, ovisi kakve je tko imao probleme.
LEONIDA: Rehabilitacija?
LJILJANA: Da, da, rehabilitacija i, ali bilo je, tko nije želio ići na skijanje, mogao je ići u toplice. Mogao si izabrati koje ćeš. Ovisno o starosti ljudi i potrebama je bilo tako. Mi smo, kažem, išli na skijanje sa djecom u Velebno.
LEONIDA: I Uljanik je plaćao sve za djecu, za cijelu obitelj?
LJILJANA: Da, da, to je bilo…
LEONIDA: Pod normalno?
LJILJANA: Da, da, to je bilo preko sindikata nešto, preko izviđača nešto, tako da se minimalno doplaćivalo za boravak tamo. To je bilo osam dana i bilo je lijepo. Druženje i pjesma i… bez zavisti, bez politike [smijeh]. Ono, čisto druženje.
LEONIDA: Elementarno ljudski.
LJILJANA: Tako je.
LEONIDA: Zajedništvo i nekakva solidarnost. Čega danas nema…
LJILJANA: Da, da. Mi smo spadali, i laboratorij i sve te ambulante, spadali smo u Zaštitu na radu. Tako da smo… svakog petka je bila marenda u Zaštiti na radu. Bila je jedna velika prostorija, tamo se radila marenda i družili smo se sat, dva, od 11 do, do… Sat vremena najviše i onda smo se vraćali svaki na svoje mjesto. Gledali smo da završimo posao do tog doba kad je marenda, a i poslije smo se, do prije dvije, tri godine družili. Znači, Zaštita na radu je svake godine za kraj godine, da li je to bio 22. 12. ili je bio 28.12., sastali bi se u nekom restoranu i podružili se.
LEONIDA: Znači, tolika je bliskost bila među vama, da ste, i kad niste više radili u Uljaniku, da ste se nalazili.
LJILJANA: Tako je, tako je. Što je spomenuo suprug, kad je bila trka Uljanika, onda smo išli…  Muž i ja smo išli, ja sam radila kao zdravstveni dio, a on je pomagao tamo kad djeca trče pa padnu, predišu se, pa…
LEONIDA: Da, vi ste i u Zaštiti na radu bili prema tome…
LJILJANA: Da, da. Obično bi zdravstveni dio zdravstveni radnici odradili, a tehnički dio drugi ljudi
ŠANDOR: Ambulanta, organizirana ambulanta je bila…
LJILJANA: Da, da, ambulanta je bila kod uprave, i to je pisalo. Imali smo krevete, imali smo sve, doktor Valčić je pomagao sve to vrijeme. Znalo se tko je ekipa za ambulantu i to bi odradili. Pojeli ručak i išli svatko na svoju stranu, družili se, mislim za stolovima i pričali tako. Bilo je lijepo, da.
LEONIDA: Imate li još neko svoje viđenje Uljanika, nešto, neki aspekt o kojem vas ja nisam pitala, a što biste željeli reći?
LJILJANA: Pa ne bih znala. Kažem, ti ljudi s kojima smo radili, nismo nikad imali problema što se tiče odnosa. Ni kad je rat počeo nismo imali nikakvih problema da bi se neka nacionalnost gledala ko je, odkuda, šta je, da se vrati neko doma. Ne. Bilo je dosta dobro.
LEONIDA: Jeste li ikad doživjeli kakvu neugodnost, bilo koji oblik diskriminacije bez obzira, ne samo nacionalno, nego rodno i spolno?
LJILJANA: Ne. Ne. Ne.
LEONIDA: Kakvi su bili odnos, recimo, uprave Uljanika, onih šefova, najviše pozicioniranih prema vama, koji ste radili u laboratoriju i bili na, da tako kažem, na ljestvici, onoj hijerarhijskoj niže ispod njih.
LJILJANA: Pa nikakvih problema.
LEONIDA: Korektno.
LJILJANA: Korektno.
LEONIDA: Korektno, uvijek s poštovanjem.
LJILJANA: Da, da, uvijek s poštovanjem i pitalo se ako šta treba novo od aparature, ako šta fali. Nije stvarno falilo nikakvih kemikalija, makar je onda bila kriza, onda je jedan period, tih kemikalija falilo, onda se to znalo…
LEONIDA: Nabavljati…
LJILJANA: … nabavljati i raditi. Tako da za radnike Uljanika nikad nije falilo.
LEONIDA: Sjećam se, osamdesetih, kad su bile one redukcije svega, pa su se čekali redovi za namirnice, i druge potrepštine. Dakle, u Uljaniku, bez obzira na to što je kriza, bilo je to vrijeme osamdesetih, ništa nije za zaštitu zdravlja bilo nedostupno.
LJILJANA: Ne, ne.
LEONIDA: Sve je uvijek bilo na nivou kako je trebalo.
LJILJANA: Da, da.
ŠANDOR: Preko sindikata smo nabavljali zimnicu.
LJILJANA: Da, da, i to, preko sindikata je bila i zimnica za radnike Uljanika, koji žele uzeti, tko nije imao svoje dvorište da odgaja kokoš i prase, onda je išao preko sindikata. Da, preko sindikata si se zapisao i išao si u određena skladišta, podići to svoje meso ili već šta je bilo. Pa meso je bilo u 99% slučajeva. Da, da, da. Da, nije prije bilo kao danas da imate mesnicu na… svaka druga vrata je mesnica. Onda je bilo Gavrilović i Beogradska i to je to bilo, da.
LEONIDA: Da, da, sjećam se, Beogradska je bila kod tržnice i Gavrilović je bio u Zagrebačkoj.
LJILJANA: U Zagrebačkoj, da.
ŠANDOR: A tamo je bio onaj diskont, tamo smo išli…
LEONIDA: To je već kasnije bilo.
LJILJANA: Da, da, to je kasnije bilo, da.