Marija Kopinič Gjureković

00:00

AMRA: Danas je 18. 7. 2024. godine i danas imamo jednu posebnu priliku za razgovor i za vraćanje u povijest. Sa nama je gospođa Meri.
MARIJA: Marija Kopinič, udata Gjureković.
AMRA: Gospođa Marija je kćer osnivača modernog Uljanika gospodina Kopiniča i ima jednu vrlo zanimljivu priču. A i sama je radila u brodogradnji tijekom života. Tako da ćemo sad zamoliti gospođu Mariju da nam kaže kad je rođena, što je završila, što je radila i da nam onda ispriča svoju priču iz ranog djetinstva.
MARIJA: Rođena sam 4. februara, ili ako hoćete, veljače 1941. u Zagrebu. To još nije ni bila ona, kako se zove, nova ta Hrvatska, Nezavisna, nego je bila Kraljevina Jugoslavija, još onda kad sam se ja rodila, tek onda je bilo ono “Bolje grob nego rob!”
AMRA: I gospođa Marija je kćerka bila gospodina Kopiniča i njegove supruge koji su bili ilegalci i komunisti, koji su bili u Španjolskom građanskom ratu. I sad bih ja zamolila da nam ispriča jednu vrlo specifičnu situaciju, jedan specifičan događaj iz njezinog života oko… vi ispričajte.
MARIJA: 1943. su moj tata Kopinič Josip i moja mama Stela Kopinič radili kao ilegalci u Zagrebu, međutim bili su provaljeni i morali su pod hitno 1943. otići u partizane. Ja sam ostala u kući u kojoj i danas živim sa mojom tetom koja je glumila njihovu sluškinju, ali bila je ilegalka koja je nekada išla preko Mitnice, koja je bila nekad na Črnomercu i nosila depeše svim ilegalcima po Zagrebu i to u mojim pelenama, tako da znate, gurala je kolica. I ona vam je ustanovila da je i ona isto tako izdana i da se moramo spašavati. U našem vrlo bliskom susjedstvu živio je jedan stolar i njegova žena koji su bili naši, koji su pomagali partizanima i preko Perjavice koja je dio Sljemena, su slali partizane u rat, u borbu. U šumu. I oni su bili jedini kojima je ona mene mogla ostaviti jer je morala pobjeći iz te kuće. U toj kući je poslije bio gestapovski štab. To gdje sam ja sada. I mi smo kroz prozor usred noći…
AMRA: A gdje je to, koja je to ulica?
MARIJA: To je ulica Stenjevčica 36 bila, ali je danas to Kempfova 8, ali nema veze. To je bilo prije drukčije, druge su bile i kuće i to se sada sve proširilo. I mene je ona odvela toj gospođi, od stolara ženi, i predala me i rekla “ja moram hitno otići” i završila je u Dalmatinskoj brigadi u Splitu. Tako da je ona čak tamo otišla u partizane. Međutim moja susjeda je bila ustašica koja je usko radila sa Gestapom i ona je mene srela sa tom gospođom u pekari. Ja sam bila mala curica. I rekla je šta ti radiš sa Pipom. Mene su zvali Pipa od Pipica. Šta ti radiš sa Pipom? Ma kojom Pipom veli? Našla sam curicu da plače na cesti i uzela sam ju k sebi jer nije mogla priznati da me je dobila. I oni su po mene taj isti taj dan došli i uzeli i odveli su me u logor. Ja vam točno ne znam, ali taj logor je bio negde za djecu, logor za djecu, negde između, na granici sa Slovenijom, negde u Brežicama ili tako. Ja ne znam točno, niti sam ikad tatu pitala, stvarno ne znam. I tamo sam ja bila, međutim jedan ustaša koji je bio simpatizer, koji je samo vozio motor uz Pavelića kao pratnja, nije bio u nikakvoj borbi, u vojsci, on je izgubio dijete od 18 godina, od tuberkuloze i mene je vidio tamo i došao je moliti sve te nadležne da li bi on mene mogo usvojiti. I tako sam vam ja završila u sred Zagreba. Prije toga je otišao u moju kuću i u mojoj sobi uzeo moj krevet, sve moje stvari. Morić Miranda je jedna slikarica koja je radila jednu sliku u akvarelu na mom tavanu, neposredno prije je mene slikala i tu sliku je uzeo. I on je stanovao kako je Burza, Martićeva ulica ovako, stanovali su, dobili su židovski stan u prizemlju i tu su bili veliki prozori. Gospođa Morić Miranda i Herta Haas koja je bila žena od Tita su bile ilegalke u Zagrebu i one su stalno hodale po gradu. Ja sam kod tih ljudi došla, meni je bilo lijepo. Kad god su me nešto pitali, gdje su ti tata i mama? Oni su me pitali. Ja sam rekla otišli su po svinju i po brašno u Slavoniju. To su takve bile i to sam ja sve napamet znala. Ja uopće ne znam kako sam bila tak pametna u to vrijeme. Nešto malo prije četiri godine, tri i pol sam valjda imala. I onda su oni išli i bio otvoren prozor. To je bila 1944. Znači ja sam neko vrijeme tu živjela. I ta slika je visila i Miranda, nažalost umrla je, je vidla sliku koju je ona slikala. I rekla je, Herti, pa dobro šta ovo tu visi? Kako je to sad od Pipe tu? A već je znala da mene nema, da sam ja u nekom logoru. To su javili jer je u to vrijeme već Beograd bio oslobođen jer su došli oni Rusi koji su tjerali Nijemce i tata i mama su već bili u Beogradu. Ona je čekala moju sestru srednju. Čekala je, bila je trudna. I oni su bili u Beogradu i sada je ona njemu javila, oni su njih zvali Mali i Mala, to je bilo ime. I Herta je odmah mom tati javila, ne znam preko čega svega, da ona misli da ja živim tu negde ili je neko ukrao sve u našoj kući i tu sliku. I onda je tata rekao i Herti i Mirandi da one nađu kolege, drugove, kolege nije nego drugove, da se obuku u Elektru Zagreb i da pokucaju na ta vrata i da su došli kao pregledati brojilo. I otvore oni vrata i ja stojim, držim se za suknju ovoj ženi i ja normalno da sam Mirandu prepoznala, kak ne bi znala, non stop je visila kod nas i Morić, njezin brat, to su bili isto ilegalci. Kod nas je bilo stalno i Gusl, onaj poznati glumac i to je stalno išlo, onda onaj Ivanišević, onaj pjesnik, pa onda Latica Ivanišević, to je bila stara curica ko i ja, to su svi dolazili u taj Stenjevac. Čak je Tito malo dalje stanovao dok nije otišao u Beograd. Ja sam nju prepoznala i onda je ona odmah javila i onda je moj tata zvao te neke, valjda Tita i svih, i rekao je našli smo Pipu, ona je tu i tu, hitno ju trebate izvaditi odavde. I onda su, taj Gestapo je došao, to se ja sjećam, ko danas. Imala sam zeleni kaput, jednu lijepu haljinu nekako roza, tri lančića zlatna su mi objesili oko vrata, odveli su me u Esplanadu i tovili su me, tovili su me, da, podšišali me, uredili me, dotjerali me. Da budem lijepa, cipelice neke lakirane, ja se toga tako sjećam ljudi, zato što su to tako teški trenutci da ja nisam to nikad zaboravila. Možda jesu to bljeskovi, ali to ti ne možeš zaboraviti. I onda su rekli da će u Topuskom, gdje je bila granica razdvajanja, mene zamijeniti. Zamijenili su me za nekakvog potpukovnika, pukovnika, dva generala, pitaj ti Boga, ja se više točno ne sjećam, tata mi je pričao, posle nije ni pričao. I tata je došao na zamjenu i otvorila su se vrata, a moj tata u partizanskom, ono sve, i ja kad sam ga vidla, ja sam potrčala k njemu, on nije mogu vjerovati i objesila se oko vrata i vikala tata. A ovaj koji je bio glavni prevoditelj za taj Gestapo, on kaže, a tako, to je vaša kćer. On kaže, da, to je moja kćer. I baš vas može biti sram u tom smislu, to je normalno da je bio pristojan, kako možete jedno ovakvo, malo djete, manje od metra mijenjati za te sve. I onda su oni iz Jasenovca pustili dva kamiona partizana. I ti su posle rata, tati dolazili se svi zahvaljivati da sam ja bila ta koja je utjecala, eto, to vam je moja priča. Onda sam ja došla, tata je po mene došao, vozio, pa smo letili avionom, pa su bili Amerikanci koji su pucali po Sarajevu, pa smo skoro jedva propali, pa smo onda došli do Splita, pa smo išli gledati moju tetu koja je dobila malariju, pa je ležala u nekoj bolnici. Split je bio oslobođen već, dalje su se vodile još bitke. I onda smo sa nekakvim vlakom došli do Beograda, a moja mama je u Moskvi, to je hotel Moskva, stajala na stepenicama, toga se isto sjećam, i tata me u šinjel sakrio. I ona je skoro onako trudna, pala niz stepenice, nemoj se vratiti bez Meri, a zvala sam se Meri jer moja mama je bila ilegalka, mislim iz Moskve kad je išla sa tatom spašavati i tako to sve znate, to je jedna druga priča, pa su ih nazvali Mary i Johnny, oni su bili kao Kanađani koji nisu znali engleski, uopće ne znam kako su se izvukli, ali uglavnom jesu. I zato sam ja dobila to ime Meri, ali Marija mi je bila baka. I onda sam ja izletila i zagrlila mamu i tu noć sve stjenice koje su postojale u toj Moskvi hotelu su mene izjele, tako da su oni usred noći, a razrušen je bio Beograd, ja se toga sjećam, isto da smo preskakali i onda smo negde drugde išli spavati. A posle toga, kad je došla ta 1945. i 1946. i 1947. ja se jako malo sjećam, ja se više toga sjećam, jesu to ti tako teški…
AMRA: A znate šta je bilo s ovim ljudima poslije?
MARIJA: Sa onim ljudima je bilo, što su mene uzeli, da on je, tata je otišao, on je ustanovio da, posle rata, da on nije nikoga ubio, da su njega samo digli i da je on da, i njih su oslobodili. Normalno da su mogli iz tog židovskog stana su izašli normalno, nisu tamo ostali, negdje drugde su ih stavili, ali nisu završili u nikakvom zatvoru, molio je, i oni su bili spašeni, stvarno. Nismo više imali veze s njima, ali su oni mene zapravo spasili. Oni su prema meni bili jako dobri, eto. Eto, to vam je moja priča. I to ovaj moj jolly, ja moram svim Amerikancima pričati, kad imamo balove, kako sam ja bila zarobljenik sa tri i pol godine. Oni ne mogu vjerovati da sam to ja i da sam još živa, jer je to tako davno bilo.
AMRA: Ali vi ste poslije nastavili, tata je vaš je onda došao u Pulu, imao je…
MARIJA: Moj tata je onda, onda je moj tata bio Informbiro, to mogu reći, baš me briga. I onda ga je Tito poslao kao atašea trgovačkog u Istanbul, i tamo smo bili tri godine. Tamo se ona rodila [pokazuje na sestru Vesnu Kopinič Scheats], da ga spasi zato što je nekad bio za Moskvu.
AMRA: S nama je i druga kćer gospodina Kopiniča, Vesna, koja je isto radila Uljaniku, tako da je i ona u ovom intervju, pa kad nešto kaže…
MARIJA: I onda je on bio tamo, taj ataše, i onda smo se mi vratili 1949. mislim. Baš se onda otvarao, tata je bio pomoćnik ministra u saobraćaju. I baš se otvarao Autoput Beograd-Zagreb, ovaj lijepi koji je i danas.
AMRA: Bratstva i jedinstva.
MARIJA: Bratstva i jedinstva se otvarao i ja sam povraćala cijelu noć i nisam išla na otvorenje i to mi je uvijek bilo tako žao. Ali on nije izdržao u toj politici, tata moj, on je rekao da mu je dosta, da on želi nešto raditi. I onda su mu, tu je došao 1951., prvo da vidi, tu je bio neki drugi direktor, ja se više ne sjećam kak se zvao, ja mislim da je bio to jedan direktor koji je posle bio u Splitu, što ima tri kćeri, ne mogu se sjetiti kak se zvao. I onda je tata preuzeo 1952. već je u jesen nešto dolazio, tamo je dao otkaz, i dolazio, i tu je ostao evo do 1964.–1965. To je stvarno bio Uljanik u pepelu.
AMRA: Da, on je podigao Uljanik.
MARIJA: Da, da, da. I bio je strašno sretan. To je njemu najljepše doba u životu, zato je htio da se tu pokopa i da tu ostane. On je baš bio Puležan. On je obožavao te radnike, te to sve što… Svaki dan je išao sa veseljem na posao. Baš je volio to, jako. E, onda sam ja studirala. Otišla rano studirati i ko brucošica sam ostala trudna sa mojim dragim mužem. I onda sam trebala roditi sina. Završila sam jedan dio faksa i onda sam morala doći tu roditi, to sve. I onda je tata rekao, e, nećeš sjediti doma, odi kod Matichija i tu ćeš raditi u financijama. Dobro, i tamo sam nekaj pisala, više se ne sjećam, računala. Još su bile one ovakve, to se okretalo, i to sam godinu dana radila, ali moj tata mene nije htio voziti s autom ujutro. To se radilo od sedam. On je sebi priuštio pol sata više. On je dolazio oko pol osam posao. On je rekao, ne, ne možeš kasniti. I kupio mi je Bianchi, bicikl. Normalno, dođe Cole tu prek ljeta, ja radim. Dijete, ovo-ono. Normalno da zaspim kasno i ujutro se trebam dići, a daleko mi je onaj, glavni ulaz. Ja sam ulazila na ovu portu, svi su me znali. Prošla cijeli Uljanik da bi došla do upravne zgrade. Čujte, ja ne mogu vjerovati da nema Uljanika, da nije više Uljanik ono što je bio. Meni je to toliko žao, toliko mi je žao, baš mi je žao.

VESNA KOPNIČ SHEATS: U ovoj knjizi, koju smo čitali, toliko vrijednosti ima u Uljaniku, da ja ne mogu vjerovati da su ova vlada k’o da ne postoji više. Ne mogu vjerovati. Sve će to otići k’vragu. Neće biti Uljanika nikad više.
MARIJA: To je nevjerojatno, a postojao je, bio je najveće brodogradilište u Europi za vrijeme Austro-Ugarske. Radio je čuda taj Uljanik.
AMRA: Do zadnjih dana je radio čuda.
MARIJA: Pa ja se sjećam jedanput da je tata rekao da je jedno šest hiljada ili sedam hiljada je s kooperantima bilo. Ono kad su se ona dva velika broda što su spajala u moru.
AMRA: Berge Istra, da. Na kraju je bilo i 8 i 10 tisuća.
MARIJA: 10 000 da, s kooperantima. E da, i onda sam ja završila to, nisam ja baš završila cijeli studij, ja sam nakon dvije godine odlučila, to je viša sprema, to je bio nekakvi, komercijalni ispit se zvao. Išla sam položiti uvoz i izvoz i Engleski, i Talijanski, malo ono aktivno, ne baš da pišem sve dobro, ali aktivno. I onda sam se zaposlila u Ferimportu. Tamo je bio jedan tatin prijatelj koji je s njim surađivao. Bio je jako dobar, Franc. I tu sam radila kao analitičar. Godinu dana, imala sam svoju sobu, bila sam jako sretna i idem po gradu. Ali imala sam, sad ću vam reći, 60 tisuća dinara plaću. I šećem se po gradu i sretnem Mezulića. I on kaže, mala kaj delaš? Ja velim pa tu radim u Ferimportu. Imam probleme jer mi muž radi u Željpohu, pa onda ne smijem mu ništa reći jer iste cijene su, pa to ti je konkurencija. Pa šta radiš? Pa velim svašta uvozim. Od kanti do ne znam čega. Bilo je smiješno. On kaže, meni je jedna žena jako bolesna i meni treba jedan referent u Jadrobrodu. Oćeš doći? Ja velim, a šta nudite? Kaže, sto tisuća. Ja odmah Coletu, ja idem u Jadrobrod [smijeh]. I tako sam vam i ja došla u Jadrobrod. Ne znam što sve nisam bila. Bila sam i sekretarica. Bio mi je Rajher direktor, Marijan. Bila sam i sekretarica i referent u drugoj sobi sa mojim prijateljem. S Vulićem. I sve živo. I onda, Meri treba, doći će mi gosti. Šta, je li moramo kravatu? Morate, morate imat to. Kristalne čaše smo nabavili, fino neko piće, da to sve bude. Meri dolaze, dolaze. Dobro, kavu su kuhale druge. I onda jednog dana sam došla kod njega. Pa dajte, zaposlite. Imam jednu prijateljicu koja tako dobro govori engleski, dajte, gospon Marijan. Mi smo mu uvijek rekli gospon Marijan. Gospon Marijan, dajte ju zaposlite, ona nema posla, a mene ćete pustiti da ja radim sa – Januškovski se zvao jedan – sa njim da radim, a ne da radim na dva mjesta. Dobro, Meri, može. I tako sam vam ja u toj nabavi, nabavljala sam limove, profile i to. Limove i profile. Od svugdje. I cijevi, da.
AMRA: I to ste radili na razini svih brodogradišta?
MARIJA: To je bilo za sva brodogradišta.
AMRA: Jugoslavenska, mislim, združena.
MARIJA: Da, da, združena nabava. Bilo nas je jedno petnaest ili deset, petnaest ljudi u nabavi. I mi smo nabavljali sav taj materijal i za sva brodogradilišta, hvala Bogu, bilo ih je sedam sa malima. Sedam.
AMRA: Sedam!
MARIJA: Sedam sa malima. I onda, pošto sam imala djecu, onda smo se dogovarali, ja i Cole, ko putuje, ko ne putuje. Ja nisam nikad dugo putovala. Ja sam otišla u Uljanik, prespavala, vratila se. Išla u Treći Maj, prespavala, vratila se. Išla u Split, u Trogir, i svugdje sam išla ono na jedan dan, jer imala sam djecu. I zato nisam nikad ni postala šef, jer nisam tjerala karijeru, eto. Ali bilo mi je jako dobro. Mi smo vam bili ko familija u tom Jadranbrodu. Svi smo sličnih godina bili. Jako smo se lijepo slagali. Pieri nam je dolazio stalno. On je bio u nabavi. On je dolazio, to je bilo crkavanje od smijeha, jako dobar je bio. Ja sam Bilića volila.
AMRA: Bilića? Bepa?
MARIJA: On je bio toliko dobar. On je uvijek meni nešto što mi je falilo u Uljaniku našao.
VESNA: On je bio kao crv.
MARIJA: Kao crv. Baš je sve je znao. Smiješan je bio, ali bilo mi je jako žao.
AMRA: Je li živ on još uvijek?
MARIJA: Ne, umro je.
VESNA: A Bojan nije bio?
MARIJA: Ne, Bojan je radio kao inženjer, Vesna, nema veze s nabavom. I onaj, bio nam je prvo Mezulić dugo, pa je onda bio Vrandečić.
AMRA: E da, ja sam s Vrandečićem išla na prvi službeni put u Moskvu, kad smo na razini Jugoslavije ugovarali ugovor o gradnji broda. Ja sam imala dvadeset i četiri godine. Možeš misliti.
MARIJA: Dobar je on bio. Eto, i tako vam je ta familija. Ja sam ostala u tom do kraja, do penzije sam ostala u nabavi.
AMRA: A koje godine ste išli u penziju?
MARIJA: 1994. Ali te 1993. i 1994. ta nabava je propala. Da. I onda sam ja, opet su mene zgrabili da sam morala sve njih spremiti u penziju, juriti po svim tim mogućim institucijama. Da ja njih sve… Jer smo svi išli u penziju. Nije više bilo… I ostale su dve moje mlade kolegice. I zove me ta Mirjana Kalšan jedan dan. Meri, ja ti tu sjedim i plačem. Ja velim zašto plačeš, Mirjana? Svi tvoji registratori u zelenoj, plavoj, žutoj, crvenoj. Ja sam to sve razvrstavala. To su bile one sve. To sam morala. Sve ti to ide u smeće. Sad ti to sve ide drukčije. Meri, gdje si? Plače se ona. Jedan kamion toga je otišao.
AMRA: Da, onda su formirali Hrvatsku brodogradnju. Ona je opet bila politička institucija. Koja je…
MARIJA: Ja ne znam, ja mislim da još nešto postoji.
AMRA: Postoji još, da. Još uvijek je Hrvatska brodogradnja.
MARIJA: Da, ali to je kod Brodarskog instituta. Inače smo bili na 13. katu u Zagrepčanki, a prije toga u Miramarskoj. Iznad Auto Hrvatske. Prvo smo tamo bili, onda nam je bilo to malo. Onda smo bili na 13. katu. A Titov sin je radio na 14. u INA-i. Tako da smo ja i on, isto kao djeca smo se družili.
AMRA: Mišo?
MARIJA: Mišo, da. I on je radio puno sa Rusima i otišao je tamo. I tako da sam izgubila već. Živ i zdrav je. Baš sam ga neki dan vidjela sa kćeri. Ona je redateljica. Bila je čak kod vas. Čak je bila kod vas tu u Puli.
AMRA: Tako da ste vi cijeli život isto u brodogradnji.
MARIJA: Brodogradnji, i to mi je zato tako teško. A najviše sam voljela Uljanik, normalno. Tako, eto, to vam je to.
AMRA: A recite, poslije vaš tata, kad je otišao iz…
MARIJA: Kad je otišao iz Uljanika, on je trebao biti direktor Jadranbroda. Međutim, nešto je došlo do sukoba sa vlasti. Već smo tražili stan i sve. I onda su ga njegovi Slovenci pozvali, rekli su, u Litostroju trebamo direktora. Ti si taj, ajde. I on je otišao u Sloveniju. Nije tu više ostao. I u Sloveniji je radio dugo u tom Litostroju. I bilo mu je jako lijepo.
VESNA: A znaš šta je napravio u Litostroju? Kad je došao prvi dan, svima je platio marendu.
MARIJA: [smijeh] Da, to je, on je bio takav.
AMRA: Častio.
MARIJA: I onda vam je, kad je u Litostroj otišao, kad je u Litostroju nešto počelo ovako, u Smeltu je radio kao savjetnik. Isto do kraja, do penzije i onda otišao u penziju. Moj tata je bio čudo od čovjeka i mama isto. Ja uopće ne znam kako su oni doživjeli jedan 82, jedan 87, koliko su oni imali turbulencija u životu, kako su oni to ostali živi, ja ne znam. A bili su tako skromni i obični ljudi. Ja mislim da jesu. Jesu. Oni su volili ljude, volili su jednostavan život.
AMRA: Bili su humanisti, jel da? Istinski humanisti.
MARIJA: Nisu ovaj… Mi nikada nismo, mi smo uvijek… Pa kažem vam da sam išla s biciklom na posao. Moja mama je bila protiv ovog stana. To kad smo mi dolazili, te 1952. onda su nam nudili tamo gdje je Marina živjela. U onoj kući preko puta Arene je bio prekrasan stan. Onda jedan je bio gdje je poslije Stipetić živio.
VESNA: Tamo gore. Na ovom, blizu…
MARIJA: Blizu Kaštela.
VESNA: Ne Stipetić, nego…
MARIJA: Hrovatin. Hrovatin.
VESNA: Hrovatin je isto tamo živio?
MARIJA: Isto tamo živio. I Hrovatin…
VESNA: Klaudio, ovi šoferi…
MARIJA: Isto su živjeli. Da, da, da. I onda je bila tu diskusija. Ona je bila jako mala. Ali kad je ona vidjela more, i ja, i seka i tata smo bili za to. A ona za ono. Jer je trebala ići na plac.
Kako će? Na market. Kako će ona? Da, daleko je bila.
AMRA: Kuća se nalazi na Stoji, pardon, na Valkanama, i bila je i izvan…Izvan grada.
MARIJA: Nije bilo uopće autobusa. Sve si morao ići pješke.
VESNA: Pored stare…
AMRA: Pored klaonice.
MARIJA: Pored klaonice, još i to. I ne, mi smo pobjedili. I onda smo došli. I teta Mariju, i čika Điđija upoznali.
AMRA: Tvoji roditelji?
MARIJA: Da, jako, jako smo. I teta Marija, ona je… Vi snimate to isto, nema veze. Teta Marija je već bila ono od šećera, malo nije vidjela, ali je čula dobro. I kad bi ja dolazila još nedavno, ona je dugo živjela, 93. I ona je kad bi ja došla — Joj, Meri, to si ti! Odmah je znala po glasu. Tako, i svi su dugo živjeli, i teta Marija čika Pretnar. I teta Marijeta.
VESNA: Najviše teta Marijeta da.
MARIJA: Ona 97. Jako smo lijepo živjeli. I dole je bio Širola prije, jedan koji je posle političar bio. Otišao u Rijeku.
VESNA: Malo je bio.
MARIJA: Prije toga je bio neki… I onda je došao Pretnar.
AMRA: A prije ste spomenuli…
VESNA: Bila je teta Zora.
MARIJA: Ona je bila u ovom dijelu.
AMRA: A prije ste spomenuli da je onda… zapravo Tito htio vašeg tatu spasiti. Da ga je zato poslao u Istanbul, kao atašea u Tursku, da ne bi stradao…
MARIJA: Od, radi Informbiroa. Znate da su ljudi… Ljudi su preko noći nekoga… Baš je bila moja prijateljica sad Vesna. Gledati to… Taj Goli otok. Ona je bila, bila je frapirana, koliko se tamo radilo. Oni su svašta… Oni su imali cijele tvornice. Grozno, i grozno. I to čovjek treba vidjeti da shvati da je ipak svaka vlast… Ima svoje naličje i lice.
VESNA: Da, ono je strašno.
MARIJA: Da, rekla je da je strašno. I onda su tamo… On se bojao da ne bi njega. Oni su si bili… Od mladosti su si oni bili…
VESNA: A čak i tata kad je bio ovdje… Stavili su mu neke mikrofone u zid.
MARIJA: Pa to je 1990-ih.
VESNA: Da 1990-ih. Kad je izdao svoju knjigu.
AMRA: Enigma Kopinič.
VESNA: I onda su svugdje… I on bi svako jutro… Rekao dobro jutro dragi prijatelji…
MARIJA: …koji slušate, ja ću svejedno svojoj ženi sve reći, što god joj trebam reći jer tu živim. On je bio zafrkant.
VESNA: Ali ne, ne, ništa nije govorio. Uvijek su išli van. Zamislite vi to da su oni… Dok mi nismo bili tu… Došli sa policijom iz Zagreba, iz Pule… I postavili…
AMRA: 1990-ih godina?
VESNA: Prije kad je bila knjiga.
MARIJA: Ne, ne, nije 1990.
VESNA: Pa on je 1997. umro.
MARIJA: Pa da, to je bilo prije. I mama je bila živa.
VESNA: Kad je knjiga izašla.
AMRA: Koje godine knjiga je izašla?
MARIJA: E, to sad ubi me. Evo sad ću ja vama reći, ja imam Google.
VESNA: Cenčić je napisao knjigu.
MARIJA: Cenčić.
VESNA: Cenčić iz Rijeke, novinar. Koji je bio novinar, radio u Uljaniku. Za Uljanik. I on je napisao tu knjigu o tati. I onda je bilo slom.
MARIJA: Evo sad ću ja pogledat.
AMRA: A Vesna reci, ti koliko si godina radila u Uljaniku? Ti koje si poslove radila?
VESNA: Ja sam bila u prodaji. Radila sam u prodaji. A ja ne znam, oko deset godina.
MARIJA: U Tvornici električnih strojeva.
AMRA: U TES-u?
VESNA: Da, u TES-u. I poslije toga se raspalo. I onda sam ostala samo ja. Da sam pokupila sve te papire, koje je sve ostalo.
AMRA: A to je koje godine bilo?
VESNA: Ja sam išla u penziju 2003. Znači…
MARIJA: 1983. je izdana ta knjiga.
AMRA: Znači 1983. je izdana knjiga Enigma Kopinič koju je napisao…
MARIJA: Vjekoslav Cenčić, novinar iz Rijeke.
VESNA: Ali on je radio za Uljanik.
MARIJA: Radio je za Uljanika, da. Pa je dolazio kod tate, pa je rekao da bi on napisao o njemu knjigu. Ta knjiga je novinarski napisana, ali su unutra fakti… Koje je on uzimao iz drugih izvora i barem je donekle istinita, da.
AMRA: Tata je bio zadovoljan sa tom knjigom?
MARIJA: Pa je i nije. I je i nije, ali nema veze. Ne bi nikad nitko… Jer tata i mama, moji tata i mama su imali prošlost u Moskvi, kao mladi ljudi su otišli studirati, jedan i drugi. Ona je došla brodom iz Soluna.
AMRA: Vaša mama je Grkinja bila?
MARIJA: Moja mama je Grkinja. A tata je došao iz Španjolskog rata preko Pariza. Otišao je u Moskvu, studirati. To su bile te godine. U Parizu su svi ti ilegalci bili jedno vrijeme. Onda si je on otišao tamo. Zapravo, posle je to bilo. Prije je on otišao. On je otišao posle Boke Kotorske, krivo govorim. On je otišao prije. Tridesetih godina su oni otišli studirati. Tridesetih. I on je studirao ekonomiju. A moja mama je sastavljala i rastavljala sve radiostanice. I u mojoj kući, tu gdje sam ja, je ona sjedila gore u spavaćoj sobi i ta spavaća soba je imala krevet, dva stolca, jedan ormar mali, i bila je između krova. Znači ovako je soba i ovako je krov. I tu su oni našli jednu rupu i unutra strpali dve radiostanice. I moja mama koja je imala 50 kila. Bila je ovakve veličine ko naša Orijetica, malo viša, ali nije bila debela. I to je bilo ovako. Bio je lavabo i voda, i po noći na večer bi se to otvorilo. To ogledalo, bi se ovako otvorilo. I onda bi se lavabo maknuo, stavile su se stepenice, ona je ušla unutra i unutra je radila. Radiostanicom je slala, depeše se to zvalo. Nije SMS. Slala je i Churchillu, i Staljinu, i Rooseveltu, svima je. Ona je javila da će biti napadnuta Rusija i nisu joj vjerovali. Ona je javila. Ona i tata su to radili. To su radili od 1939. do 1943. To su radili. To je njima bilo i normalno, da su išli tamo sve te ilegalce, ovo, ono. I onaj Kerestinac, nije moj tata ništa kriv. Jer taj Kerestinac, nije on organizirao, nego jedan heroj koji je nažalost poginuo. I onda je netko morao biti kriv. Neću sad spominjati imena. Stvarno nije ništa bio kriv jer on nije imao ni resurse, niti ljude, niti je on mogao to organizirati. On je samo došao i rekao CK-u Hrvatske ljudi moji, pobit će nam ove intelektuace koji se šeću po Samoboru, idu kod frizera, a oni se spremaju da ih sve uhvate. I tako je bilo. Neki su se uspjeli spasiti koji su otišli na onu stranu, što je tata govorio, a ovi koji su čekali, ne znam šta su čekali, čekali su da će Rusi doći sutra, a tek je počeo rat. I onda su završili tamo, na onom streljalištu. Prica i ovi svi. Svi ovi jako…
VESNA: Ali ispričaj ono za sebe.
MARIJA: Šta?
VESNA: Kad si se rodila pa ti je bilo krivo sa nogom. Pa mama je išla…
MARIJA: A da, moja mama je bila Grkinja. Možeš si misliti. Sad 1941. ona rađa, februar 1941. i sad ona treba roditi. Išla je na Sveti Duh. Na Svetom Duhu su bile nune, ali su bili i ustaše. To je već je bilo… Dobro, nije bilo dobro. Nisu bile još ustaše, ali je… bilo je… rat je bio. I ona je rekla da je Makedonka da loše govori. I onda je… Ja sam se rodila na zadak, nažalost. I onda je ona… A pet kila. Ja sam rodila svu djecu skoro pet kila i moja mama je nas troje sve rodila po pet kila. Ja ne znam koje… Isto, sve su bile velike. Ne, ona nije rodila. Ona, njena djeca nisu bila. Ja sam… Da, a ja pet. Milko pet, a ova četiri i pol moja kćer, a ja isto pet. I onda je…To je jako teški porod bio. Izgleda da su mi slomili nogu. U kuku ili gdje. Da, i onda je moja mama kako je mene vježbala nakon tri mjeseca u tom Stenjevcu, ona je skužila. I onda su mi lomili. Da nije bilo moje mame, ja bi bila šepava. I ona mi…
VESNA: Ona je išla samo u tu bolnicu, a ispod su mučili te partizane. To se bilo već počelo raditi. Već su bili ustaše.
MARIJA: Točno, to je bilo kad su već bili ustaše.
VESNA: I ona je zamisli slušala šta se dešava dole dok je ležala i pravila se ko gospođa. Grozno.
MARIJA: Inače, moj tata je bio Anton Kadić. Bio je kao vojska, ustaška vojska, i svaku nedjelju me vodio u crkvu.
AMRA: Aha. To je bila kao kamuflaža.
MARIJA: Kamuflaža. Ali kako su mene doma svašta drugo učili, onda sam imala dve i pol godine, i onda ja dođem u crkvu, ono misa, a ja pitam, ali tata, a zašto ovaj čovjek ima dugu haljinu? Zašto je on obučen u žensku? I kupi mi Moskve. Mjesto smokve. Kako sam čula Moskva, Moskva, Moskva. Kupi mi, molim te, Moskve [smijeh]. U sred ceste. Reko je, više ju neću voditi. Strašno. To su ovakve sitnice. Ja imam sliku, sa Mišom na mom balkonu kad smo imali dve godine, se igramo. On je bio ovako vrđav.
VESNA: Jesi ispričala za Tita?
MARIJA: Ma da, Tito je dolazio kod nas na večeru i mi kod njega. I zajedno su svinju klali i sušili. I on i Herta i moja mama i tata. I kada sam se ja rodila, moja mama nije imala pojma. I onda me on previjao da pokaže kak se previjaju pelene, on je imao već djecu.
AMRA: Pa da, on je imao i Hinka i Zlaticu i Mišu i Žarka.
MARIJA: Ja sam ga samo još jedan put vidjela. Ja sam ga jedanput vidjela. Bio je na jednoj kazališnoj predstavi. Tu u našem kazalištu. Imala sam jedno 10-11 godina. I onda sam ga zadnji put vidjela. Poslije ga više nisam vidjela.
AMRA: A mama i tata su održavali s njim kontakt?
MARIJA: Pa išli su u Beograd. Tata je znao otići u Beograd. Kad je nešto trebao, kad je nekog htio zaštititi, moj stari je išao moliti, za Selima je išao moliti, za ovoga je išao, da nije on to tako…Išao je moliti za svoje neke prijatelje koji su nastradali, Ranković ih je nešto. To je vam je politika. To je ono što je najgore. Mama je išla kod Herte, ne kod Jovanke je išla. I kod Jovanke.
VESNA: Ma išla je i kod Tita.
MARIJA: Kod Tita je išla za Selima. Pa su ga pustili. A čujte, uvjek se prijatelji… A Selim je bio s nama i u Istanbulu. To je bio jedan iz Bosne, isto je umro, svi su umrli. Bilaj Selim. Tako da je to čudan život. Ali nas, moj tata, nije nikad s tim opterećivao, nit nam je puno pričao. Tako da mi nešto što znamo, znamo. Nije. On je pustio nas da mi živimo normalnim životom.
VESNA: I ovaj, nije ništa tajio.
MARIJA: Sve je rekao što misli i što je bilo. Ali neke stvari je sigurno odnio u grob.
AMRA: Da, pa sigurno.
VESNA: A rekao je da neće nitko saznati.
MARIJA: Da, da. Nije htio nikad nikoga inkriminirati. Niti… Bio je, kad kaže Jolly uvijek da mu je strašno žao što nije doživio da ih upozna. I njemu bi to bilo jako zanimljivo. Da. Da, volio je mojeg muža, njezine muževe, sve je volio tata. I ovaj, stvarno su bili dragi, jako. Tata i mama. Mama je bila… Ne znam da li ćete to snimati, ali je to tako smiješno. Moja mama je došla tu gore i jedan dan je krepala struja u kući. I sad je tata poslao radnika, električara da joj to popravi jer nije mogla ništa raditi. Imala je metlu, šircl, zavezanu kosu i otvorila vrata. Ja se toga sjećam. Ja sam imala 10 godina. I otvorila je vrata i gospodin je bio električar koji je došao iz Zagreba koji je radio u Uljaniku. I veli, dobar dan, molim vas lijepo, hoćete poslati milostivu? Jer me je poslao njezin gospodin direktor, me poslao k njoj. A ona ga gleda, i veli, ali oprostite, ali ja sam ta milostiva. I onda je on došao natrag u Uljanik i pričao kak je bio kod Kopiniča, a kak njegova žena sve čisti, radi i pere. Pa normalno, ko bi joj radio? Ima troje djece, šta će raditi?
AMRA: A mama poslije više nije radila nakon rata? Ona se bavila…
MARIJA: Ne, s nama se bavila. Ona je puno radila u Beogradu posle rata kao AFŽ. Ona je išla na neke sastanke i to. A tu nije.
VESNA: Išla je uvijek oko škole…
MARIJA: Oko ovoga…Je, negde su je zvali uvijek. I dobila je penziju prvoboraca, to je dobila, i to je tata bio malo ljubomoran.
VESNA: Ne, ne, ali moram reći da je Tuđman…Tuđman je ukinuo njenu penziju. I onda se tata žalio i imao je neke advokate i zamisli drugi mjesec je opet dobila. To je bilo.
AMRA: A je?
MARIJA: Kažem vam da je bio persona non grata. A mama je tu penziju čuvala i nama dijelila pare. I tata je bio žalostan. I tata je rekao pa šta će ti to? Pa ne treba ti. Imam ja [smijeh]. Bilo mu je krivo. Uglavnom te radio stanice su otišle u Beograd. Meni je to žao i tamo su ostale u Muzeju Narodnooslobodilačke borbe. Tako da mi je žao i svi mi traže da to otvorim ali ne mogu otvoriti jer sam zalijepila nekakvo ogledalo i više to ne otvaram. I svi moji prijatelji svi su htjeli vidjeti gdje je to moja mama ulazila i kak je mogla ući. I oni, znate, postojali su oni, onda su vam bili nekakvi auti koji su imali ovako nešto gore što se vrtilo i ti si onda vidio gdje netko nešto emitira.
AMRA: Da, da, da.
MARIJA: Ali nikada nisu nekako pronašli moju mamu, osim te ustašice. Ta ustašica, gospođa Kersch je 1945. ostavila troje djece gospodinu Kerschu, mom susjedu, kog sam ja poslije jako volila, sa troje djece, jer je umrla od raka. I onda je moj tata rekao, ja ne vjerujem u Boga, ali Bog ju je kaznio, tako je rekao. I našao je jednu jako dobru ženu koja je iz Osijeka, šnajdericu, koja je imala jednog sina i ona je svo to troje djece, njegove i svoje, i do kraja su ostali zajedno i on se meni cijeli život izvinjavao, a nije ni kriv ni dužan. Imao je knjigovežnicu i radio je cijeli život, poslije to bila jugoslavenska gdje su knjige uvezivali, a teta Kersch je bila isto predivna, ova nova teta Kersch, isto svako je dete tu u ulici, mi smo u ovoj ulici opet bili kao jedna familija, ko god je imao rođendan dobio je tortu.
AMRA: Evo dobro, onda ću vam se ja zahvaliti i vi znate da ste bile snimane i dozvoljavate da to sve što ste rekli…
MARIJA: Da, što god želite. Ja sam rekla najbolje što sam znala reći.
AMRA: Hvala vam puno. Evo zahvaljujem se i tebi Vesna. Evo imamo i jedan jako zanimljiv dodatak što će gospođa Marija, zvana Meri, Kopinič nam reći vezano za Ivu Lolu Ribara.
MARIJA: Ivo Lola Ribar je bio ilegalac isto u Zagrebu i isto je dolazio često kod mog tate u Stenjevec gdje smo mi živjeli tih godina i onda je morao ići u partizane jer su vidjeli, bilo mu je jako opasno i njegovom tati i njemu i onda je on sa Vladimirom Nazorom prešao Savu i otišao u partizane. Baš to je tata i neki drugi drugovi organizirao, to je bilo tako, eto.
AMRA: Ivo Lola Ribar je tako zanimljiva osoba, i ta ljubavna priča njihova, to je nevjerojatno. Baš sam nedavno puno o tome čitala.
MARIJA: Oni su bili relativno jako dobrostojeći ljudi, njegov tata i on i ja mislim i brat.
AMRA: Brat Jurica, on je isto poginuo.
MARIJA: Isto, da, i oni su stvarno bili pravi, ono, ti komunisti ako se tako zove to, tako se zvalo onda i onda Gusl, kak se zvao Gusl, on je bio glumac, sad se ne mogu sjetiti kak se zove.