AMRA: Danas je 17. siječanj 2024. godine i sa nama je danas naša kolegica Mirjana Rajko koja će se sada predstaviti i reći nešto o sebi. Mirjana, ja te sada snimam, da li si ti suglasna da nekad u nekom obliku to što ti kažeš bude i publicirano i objavljeno?
MIRJANA: Može.
AMRA: Evo, i onda te ja molim da nešto kažeš o sebi. Mirjana je inače jako vesela i zabavna osoba. [smijeh] Tako da, evo, uvijek nam napravi atmosferu.
MIRJANA: Ništa, ja sam Mirjana Rajko, radim 34 godine, počela sam, ustvari cijeli život sam u Uljaniku. Cijeli radni staž je u Uljaniku, gdje mi je i sin radio, ali to je bilo ipak malo manje vremena, par godina jer se desilo što se desilo. Uljanik mi je… pa pola života, pola života jer tu mi je bilo puno uspomena, puno dragih ljudi koji su i dalje ostali u mom životu, neki, nažalost, nisu s nama.
AMRA: Da.
MIRJANA: Koji su nama bili dragi, koji su nam nešto značili, ali sve drugo, za Uljanik se može reći da je to Pula, da je to pola našeg života.
AMRA: Reci mi jedino, šta si ti sve točno radila sve u svojoj karijeri?
MIRJANA: Najviše je bilo poslovna tajnica, bilo je nešto računovodstva i najviše je dodir s ljudima. Pošto kao tajnica sam bila u kontaktu sa puno ljudi i uspomene su jako lijepe.
AMRA: A reci mi ti si tijekom rada, svoje karijere ipak mijenjala razne poslove i razne sredine i radila si i u prodaji i u nabavi…
MIRJANA: Tako je.
AMRA: … i poslije u stečaju. I reci mi da li ti si smatrala da ti je dana mogućnost za napredovanje stručno, da li si neke stvari naučila što nisi mislila da ćeš nikada naučiti i da li si, i to mi reci malo…
MIRJANA: Je. Je.
AMRA: Opiši neki svoj radni dan.
MIRJANA: Puno smo naučili, puno smo naučili, puno je bilo kontakta s ljudima, puno je bilo raznih poslova što se tiče papirologije, računovodstva koje stvari ja nisam nikad radila…
AMRA: Na kompjuterima, na sistemu.
MIRJANA: Da, tako je. Mi smo u naše vrijeme počeli sa pisaćim mašinama, završili smo normalno na kompjuterima. Normalno sve je išlo naprijed, kako je vrijeme išlo naprijed, tako smo mi sa tehnologijom išli naprijed.
AMRA: A recimo obzirom da je recimo naš kolektiv bio pretežno muški kolektiv, da li si nekad mislila da si zakinuta zato što si žena, da li je bilo neugodnih situacija vezanih za tvoj spol, dob i tako dalje, što bi mogla reći?
MIRJANA: Ma dobro, ja konkretno nisam nešto osjetila, možda je to bila pozicija gdje biš mogao biti na nekoj većoj funkciji, možda bi se to malo više osjetilo jer je Uljanik bio takav, jer je malo žena bilo na položajima, to se može na prste nabrojati. Kolko se ja sjećam. Nije bilo žena koje su baš na nekim funkcijama tipa šefa, malo, jako malo, s obzirom na veličinu Uljanika.
AMRA: Da.
MIRJANA: To je mana bila možda Uljanika, a da sam ja lično nešto osjetila… Evo nisam, možda sam bila neke sreće veće, nemam pojma.
AMRA: A reci mi odnosi među ljudima i te stvari, reci mi nešto o tome kako ste odlazili uvijek zajedno na planinarenje…
MIRJANA: Odnosi su bili što ne bi bili, ja mislim u 98% firma što smo mi imali ovdje koji je bio, s obzirom na moj karakter. Odnosi su bili predivni. I van firme smo se družili, imali smo druženje, imali smo zabave, imali smo fešte, imali smo… Obilježavali smo sve i rođenja i pireve i apsolutno sve smo to obilježavali. Veselili se svakom događaju koji je bio od naših kolega. S obzirom da je prošlo toliko godina, a da si još u kontaktu sa ljudima koji su bili tu prije 10, 15, 20 godina, nešto znači, nešto govori da su međuljudski odnosi bili…jako dobri.
AMRA: Reci mi recimo neke fešte kako su izgledale.
MIRJANA: [smijeh] Šta mogu?! Ja sam radila u prodaji, gdje je meni bilo jako lijepo jer to je bilo moje prvo okruženje. Bila sam mlada i tu sam sve naučila. I s tim ljudima sam još i dan danas…kao Amra na primjer. Koja mi je ostala, a ostat će mi ja vjerujem i dalje, kroz cijeli život, ovoga, i uvijek je uskakala što god mi je trebalo i poslovno i privatno i tu nemam uopće, samo zahvalu. Bilo je druženja, bilo je svaki praznik, svaki događaj, mi smo čak i nakon posla organizirali si odbojke, družili se svaku srijedu. Kad sam prešla u nabavu, tamo je bilo malo više možda mlađih ljudi koji su tako bili karakterno drukčiji, ali bila je mlađa generacija i tako. Uglavnom, družili smo se i van radnog vremena, ma jako uspomene koje su…
AMRA: Subotom ste išli na pješačenja.
MIRJANA: Da, i to još dan danas. I još dan danas je ostalo da bi mi organizirali si pješačenja razno razna po Istri i van Istre. Sa obiteljima. Sa obiteljima, nije to bilo samo zaposlenici, nego i obitelj, ali to je bilo sve spontano. I dan danas to traje nakon i stečaja i proteka godina.
AMRA: I idu, recimo, sin, kolegice koja je s nama radila, koja je nažalost mlada preminula. Ili ste uvijek bili tako humani da ste zvali da imaju zajedništvo i sjećanje na mamu…
MIRJANA: On nam je veza s njom. Meni su oni veza s njom jer je to friško.
AMRA: Šta ti je bilo najteže u tvom poslu što si radila i profesionalno i emotivno? Šta ti je bilo teško?
MIRJANA: Opet se vraćam na moj karakter. Ja sam si sve olakšavala. Šta god je bilo teško, ali ne sjećam se baš ništa nešto da mi je ostalo da je to bilo nešto jako teško. Bio mi je težak rukopis od Marchija. [smijeh] To mi je bilo jako teško jer ga nisam razumjela ništa. To moram spomenuti Bogu i Amru koje su uskakale. Nije ni Amra jako u rukopisu dobra, ali se može razumjeti. Ali Marchija nisam razumjela dva slova, ništa. Kad sam tek došla.
AMRA: Da, istina…
MIRJANA: Ja nisam znala da li je pisano na hrvatskom ili na engleskom, onda šta dalje da pričamo, ali to se sve prevladalo i svladalo na neki način i tako. I uz pomoć kolega, evo, uvijek je to bilo ako neko negdje zapne, uvijek ćemo nekom pomoći. Uvijek ćemo nekom pomoći, tako da nemam nekih teških trenutaka da mogu reći. Bilo je puno, puno, puno, puno lijepih trenutaka.
AMRA: A reci mi ti si ostala i tijekom cijelog stečaja.
MIRJANA: Jesam.
AMRA: I tu si stvarno zapravo…
MIRJANA: To je bila sreća. A sreća se potakla time što ja nisam imala snage još taj Uljanik napustiti.
AMRA: Da.
MIRJANA: Onda je tu bilo da je meni bilo 30 godina Uljanika u vrijeme stečaja. I nije bilo snage ga napustiti samo tako. To razumijem. Samo tako da ti otiđeš jednostavno… ajmo vidjeti još malo pa šta će biti. I evo, tako da sam ostala i ostala do danas. I što će biti dalje, ne znamo.
AMRA: Da, ne znamo što će biti.
MIRJANA: Ne znamo, ne znamo. Evo, jedini od zaključak je što je ostalo jako puno dragih ljudi meni u mom životu i što će mi ostati i dalje.
AMRA: Ti si se zapravo oplemenila i emotivno i intelektualno sa svime što si ovdje radila.
MIRJANA: Jako, jako, jer to je ipak puno ljudi meni ostalo u mom životu.
AMRA: Da, to je velika radost…
MIRJANA: I to je meni najveća dobit svega toga i to je to.
AMRA: Da, to je zapravo nekako je čovjek blessed, što kažu englezi.
MIRJANA: Da ti ostane nešto ovako, ali to ti ne može svake firme. Vjerujem, iz svake firme ne ostane to je to.
AMRA: A tebi roditelji nisu radili?
MIRJANA: Ne, sin je radio, ali to je bilo zbog stečaja. To su mladi ljudi koji ne mogu si dopustiti toliko vremena biti tu i nemaju taj feeling što smo imali mi. To ne možeš.
AMRA: Hvala ti Mirjana.