AMRA: Danas je 5. 3. 2024. godine i sa nama je gospođa Nevzeta Softić. I prije nego što krenemo, reći ću da ja ovo snimam i to će biti i za projekt o kom sam ti govorila, o kom si ti upoznala i u kom si ti pomogla da se riješe formalne neke stvari oko dobivanja dozvole i tako dalje. I sad te molim onda da kažeš da li si suglasna s time da se to eventualno objavi.
NEVZETA: Suglasna sam.
AMRA: Dobro. Evo molim te predstavi se reci kad si rođena, šta si završila i tako dalje.
NEVZETA: Ok, ja sam Nevzeta Softić, rođena 24. 10. 1970.
AMRA: Gdje?
NEVZETA: U Bosni, jedno malo mjesto u Bosni. U Pulu sam došla sa svojih sedam godina. Znači, cijela obitelj, znači tata je radio… u Bojoplastu i dobio je stan, ponudu za stan koju je prihvatio i cijela obitelj se preselila. Ja sam najmlađe dijete od moje, šesteročlane obitelji. Znači četvero djece, ja sam kao četvrta i znači cijeli život sam svoj Puli. Od prvog osnove koje sam završila u Bosni i došla ovdje od drugoga. Vidikovac, Šijana i tu sam cijeli život, opet se udala na Vidikovac i tako dalje. (smijeh) Jedan sasvim lijep život, ispunjen, zanimljiv, ne dosadan, ne potpuno bezbrižan, ne potpuno lagodan, ali jako, jako zanimljiv, ispunjen sa puno, ajmo reć ono, lijepih stvari. Sve i ono… neke nevolje što te prate u životu te u stvari izgrade i ojačaju i postaješ još malo kvalitetnija osoba i tako dalje. Završila sam, znači, nakon srednje škole sam u Puli upisala višu ekonomsku. Negdje na pola je bio došao rat, počeo, tu su… Tu smo imali malo i doma privatnih nekih stvari, izbjeglica, borbe, ovo, ono i tako da se moj studij malo produžio. Financijska situacija isto u obitelji nije bila… bila je ok i solidna, ali normalno u to vrijeme nije baš ni tatina plaća bila velika, a mama je bila domaćica, nije nikad radila. Ja sam isto se zaposlila kao student, ono da pomognem malo i obitelji i sve. Tu sam negdje upoznala svog muža i udala se i sve. Na njegov nagovor sam vratila se opet na faks i završila tu višu ekonomsku i dobila diplomu. Jer je mislio da ću tako normalno lakše naći posao i sve nego da radim u trgovini. Nakon toga sam negdje u… Uljanik predala molbu i dobila posao 2001. godine. To je moj početak u Uljaniku. Na radnom mjestu referentne nabave i prodaje usluga.
AMRA: Opiši malo šta ste radili.
NEVZETA: To je bio odjel u koji sam došla, koji su bili opći poslovi proizvodnje. U tom odjelu je bilo… Ajmo reći sve ono što nije vezano direktno za brod. I nabava usluga, i nabava materijala, i prodaja usluga van gradnje, znači prodaja slobodnih kapaciteta.
AMRA: Na primjer kojih usluga?
NEVZETA: Od svih, znači. Od raznih komunalnih usluga, usluga obrazovanja, usluga servisiranja, popravaka, remonti strojeva, uređaja, dizalica, popravaka građevinskih objekata. Znači sve što je trebalo za jednu firmu da postoji, sve te stvari su išle nekako preko nas. Najveći troškovi su osim tih komunalnih, komunalne naknade, električne energije itd. su išli preko održavanja. Dok je bila dobra financijska situacija, bilo je jako puno troškova za održavanje osnovnih sredstava. Gdje se ulagalo u remonte, u servise…
AMRA: Dobra domaćinstva.
NEVZETA: Tako je, da, jako puno se. Tako da se jako puno radilo, tu su sve dizalice manje više metalne. Sa Metalom Maribor smo imali jako puno posla, gdje su dolazili na nekakve intervencije, manje kvarove, ali i nekakve generalne remonte, dizalica i tako dalje, kažem sve u suradnji sa odjelom održavanja, a mi smo bili support koji je to komercijalno odrađivao i izvršavao taj dio poslova. Kad sam došla tek, znači ja sam bila onako, ajmo reći malo, nesigurna u sebe, jer mi je onako jedan Uljanik davao stvarno veliko… poštovanje, kako bi rekla, imala sam nekog straha da nisam možda dorasla poslu pa sam onako bila usplahirena, ali imala sam dobru podršku, stvarno kolege, kolegica i šefa koji me zaposlio.
AMRA: Ko te zaposlio?
NEVZETA: Trbojević, Vjekoslav Trbojević, znači on je bio baš šef ureda, a Ušić je bio na čelu odjela. Imala sam dobru podršku i dobru poduku na neki način jer nisam poznavala Uljanik, nisam poznavala njihov sustav koji je bio stvarno kompleksan i u vrijeme velikog broja zaposlenih ljudi, u vrijeme velikog broja tih odjela raznih, znači upoznavali su me kroz taj sustav i sa ljudima i sa poslom. Tko je za šta zadužen i o tome kako funkcionira cijeli sustav, recimo što se tiče i same brodogradnje, ali i svih ovih općih poslala i jako puno tih pratećih službi koje su funkcionirale pod grupom Uljanik i pod drugim firmama, pravnim osobama, ali i pod brodogradilištem u kojem sam ja radila. Prva zanimljivost mi je bila, a kažem tako kako sam bila usplahirena, se desilo baš to ljeto kad sam počela raditi. Znači, tada se otvarao teatar Ulysses na Malom Brijunu, Rade Šerbedžija i njegovi. To je bila prva godina, 2001. kada su planirali pokrenuti na Malom Brijunu i u Trđavi Minor svoj teatar. Oni su se obratili Uljaniku za nekakvu… da im se izradi od skela…
AMRA: Aha, gledalište.
NEVZETA: … za sjedenje. Uljanik je tada, znači moj ured i moj šef je radio na tome, zajedno sa rukovoditeljem skelara, da se naprave kalkulacije, da se napravi ponuda, da se sklopi ugovor za to.
AMRA: Pa nisam znala! A koliko sam puta sjedila na tim stolicama.
NEVZETA: Je. I to je išlo preko našeg ureda. Tada je mene šef vodio kao referenta za taj posao jer je kolega, ne znam, bio bolestan ili što, koji je bio za prodaju. Tada sam sudjelovala u tom i praktičnom dijelu i išli smo na poziciju na Tvrđavu Minoru. Upoznali se sa Radom Šerbedžijom i njegovom gospođom. I obišli smo to, pripremili ugovor, pripremili transport da se od ovuda na molu, sve ukrcaju skele i odvezu tamo. Naši skelari su to montirali. To mi je bio onako jedan jako zanimljiv posao.
AMRA: Jako zanimljiv, da. I pokazao koliko je Uljanik bio involviran u zajednicu i kako je sve mogao napraviti. Nije bilo stvari od teatra do broda.
NEVZETA: Tako je. I kasnije je to išlo i na fakturiranje. Ne bih sad ušla u problematiku, poslije se ispostavilo, bilo je nekakvih problema sa tom skelom, sa povratom i tako dalje, jer su oni htjeli je zadržati, jer bi bilo to ok, sve, ovi su htjeli da se vrati, tako da je bilo nekakvog spora oko svega toga. Na kraju su se pravnici bavili sa time, ali neovisno, bilo je zanimljivo, recimo u tom segmentu, znači Uljanik brodogradilišta i ovamo… neka sasvim druga involviranost u nekakav projekt koji nije vezan sa brodogradnjom. Tako da to je ono što se tiče prodaje. Što se tiče nabave, stvarno od nekih većih projekata, ne znam, radili smo i na sanaciji ove obale pet, znači ona podlokanost i tako dalje. To su isto bili veći ti građevinski… i podmorski projekti.
AMRA: Da, da… batimetrija.
NEVZETA: Batimetrije su se naručivale i za dolazak ove platforme, Croscove i ovdje kada je bila isto na Obali 5, jednom je bila platforma Labin.
AMRA: Da.
NEVZETA: Prije toga se isto naručivala. Onda ovdje kada je trebalo za check-up, kako se zvala ona?
AMRA: 512 gradnju.
NEVZETA: Da, 520.
AMRA: 520 gradnju.
NEVZETA: 520 gradnje, da.
AMRA: IHC.
NEVZETA: Da. Ne IHC, nego je ova, a ona što je na kraju imala onu nesreću.
AMRA: Da, ne IHC, IHC. 512.
NEVZETA: 520.
AMRA: A 20.
NEVZETA: Ova, jackup – rig. Razumiješ što smo imali?
AMRA: Da, da, da, da, nikad ne znam 520.
NEVZETA: Kako se zvala?
AMRA: Apollo se zvala.
NEVZETA: Da, Apollo, platforma, da.
AMRA: Ali dobro, ok, jer si Luksemburg, ali dobro.
NEVZETA: E, tako, da. Za njih je isto bilo potrebno je napravit batimetriju jer su isto morali ispitati gdje će te noge u biti stati. A onda isto je, kad je bila havarija sa tom dizalicom, kada se onaj skršio od Brodospasa mala brodica Silni, da. Tada smo isto radili na pronalaženju načina kako da se podigne iz mora.
AMRA: Pa je došla ona ogromna dizalica iz Zagreba.
NEVZETA: Pa je bilo, ne, na kraju je naš Divić sa…roniocima nekakvim vanjskima, vadio to van. Uglavnom isto je bilo dosta proračuna, pokojni Dundara je tu radio dosta veliki izračun zbog težine, ali ne samo težine, nego to kad je potopljeno je sasvim drugi utjecaj tih otpora i težina i to, pa je bilo upitno da li to može Divić napraviti ili ne. Uglavnom, on je napravio dobre proračune za to.
AMRA: Da, on je bio genije.
NEVZETA: Da, da, on je bio fantastičan. I onda poslije sa osiguranjem i tako dalje, to je bilo isto priča, ali sve u svemu je dobro završilo, što je moglo biti taj put sa tom…
AMRA: Da, nitko nije stradao.
NEVZETA: … dizalicom.
AMRA: To je bilo strašno nevrijeme kad se brod odvezao. Ta platforma i kada je, zbog, pod utjecajem užasne orkanske bure, sa ljudima koji su bili na tom brodu, na gradnji 520, brod udario u mali brod koji je bio u luci i potopio taj brod, a neposredno prije su ljudi izašli. Tako da je to bilo nevjerojatno.
NEVZETA: Nije nitko stradao.
AMRA: Nije nitko stradao, na sreću, čak ni brod nije jako stradao, naš, ovdje se potopio, nažalost, ali to je onda riješeno poslije. Ali jako smiješna jedna varijanta, taj se brod zvao Silni i potopljen je, a drugi brod koji je tamo bio… to su brodovi bili za opsluživanje one platforme… on se zvao Junak i on je uspio pobjeći. Tako da smo se uvijek smijali. Junak je pobjegao, a Silni je potopljen.
NEVZETA: Da, da, da. To je bilo 2017.
AMRA: Tako je 13. 11. 2017.
NEVZETA: Jedanaesti ili dvanaesti mjesec?
AMRA: Točno se sjećam 13. jer sam pogledala kroz prozor i mislila sam, pa gdje brod ide po takvom nevremenu, a on se odvezao i… silom vjetra je gurnut. To je bila najveća kalvarija naša.
NEVZETA: Da, ali one noge visoke su ko jedro bile u toj pričici. Uglavnom, ja sam kao referent vrijedno radila, učila. Prvi ugovor mi je bio na šest mjeseci. Nakon toga su mi odmah dali na neodređeno jer sam valjda zadovoljila taj cijeli postupak. I jedno osam ili devet godina sam bila referent za nabavu i za prodaju. Nakon toga sam postala rukovoditelj tog istog ureda sa svoja neka četiri referenta. I to je trajalo negdje do pred stečaj. Malo prije pred stečaja, došla sam ovdje kao voditelj post-prodaje. Znači, ja sam bila došla tu, Blagonić me je pozvao. [smijeh] Znači, da, znamo nekako. Tu su bili ljudi, već počeli odlaziti, ispostavilo se da im treba i nekako je to na preporuku.
AMRA: Ti si imala veliku reputaciju kao dobar radnik i to je bilo normalno.
NEVZETA: Da, da. Pa nekako je i bilo reorganizacije, tada isto tog mogu odjela, bilo je seljakanja iz jednoga u drugo, na kraju su to nešto sve raspršili, prodaju su dali u prodaju, nabavu su dali pod nabavu, ove transporte i to su stavili negdje u neke druge odjele, sve ono što je bilo pod našom ingerencijom se nekako raspalo. I bio je odlazak ljudi u mirovinu, odlazak u općenitu, tako da se ono… ajmo reći, lako nekako posao rasporedio koji je spadao pod moj ured. Tako da, ured je nakon mog odlaska praktički kao takav nestao, ne. Ali, nažalost, nisam puno u postprodaji uspjela niti naučiti, niti trebala sam ovaj 526 preuzeti te imala plan da počnem, ono, da preuzmem njega. Međutim, došlo je do otkazivanja ugovora pred sam stečaj i tako da nisam… nešto puno naučila, ali recimo iz svog ranijeg iskustva ne bi bio velik problem to preuzeti jer sam već slične radnje radila što se tiče…
AMRA: A samo na unutarnjem tržištu recimo, ovo je bilo s drugim stvarima…
NEVZETA: Tako je, tako je. Da, da.
AMRA: Da li si nekada osjećala da imaš prepreke u napredovanju ili u poslu zbog toga što si žena?
NEVZETA: Ne.
AMRA: Ne?
NEVZETA: Ne. Mislim, brodogradilište je ono, ajmo reći možda… društvo nekako muških rukovoditelja. Sjećam se, zanimljiva stvar je bila kad smo isto pred stečaj, kad je došao ovaj novi direktor Sandi, znači da je bio došao na kratko je bio tu praktički, i on je sazvao sve rukovoditelje odjela i odsjeka da se upozna tamo u velikoj sali i kako ja uvijek malo dođem u zadnji čas, ja sam upala, a ono sve muških tamo puno. I onda rekao, o napokon jedna žena da nam rasporedi. Znači u to vrijeme sam bila možda jedina žena, rukovoditelj, sa tim nazivom radnog mjesta, rukovoditelj, recimo od tih nekakvih odjela svih proizvodnih. Nećemo govoriti sad o financijama i tako, ali tu je nekako bilo. Mislim da vjerojatno postoje možda u nekim sredinama i neki ljudi koji zaziru od toga da žene napreduju, da se ženama prizna njihov kvalitetan rad i to. Ali ja osobno nisam osjetila i nekako mislim da se svaka žena može potruditi da se izbori nekako za svoj status. E sada, pitanje i svega i ambicija i tog zadovoljstva, nezadovoljstva. Ja sam možda mogla i ranije napredovati da sam inzistirala ili tražila. Ja sam bila zadovoljna svojim poslom kao referent. Nisam nešto da mi je bilo, kako bi rekla, žao što sad, nisam možda bila dovoljno ambiciozna, ne znam. Ali sam bila sretna. Stvarno sam imala nekako uhodan sustav. Znalo se sve što koja su mi zaduženja. Kome ja odgovaram, ko meni, znači i horizontala i paralela i sve je funkcioniralo, odnosno znalo se nekako kako sustav funkcionira. I nisam, zaista mislim da su me poštovali kolege i rukovoditelji, da su cijenili moj rad. To je moj dojam. Normalno da uvijek ima nekakvih u kuloarima, a šta ja znam koječega, ali to je sve normalno, ne obazireš se na to, ideš dalje radiš svoj posao i gotovo. Ono što je meni uvijek bio cilj je raditi kvalitetno, raditi vrijedno, ne ostavljati iza sebe nikakve repove i graditi dobre odnose. Znači najbliže sa prvim suradnicima, ali onda i sa poslovnim partnerima i općenito sa ostalim kolegama u firmi. Mislim da nikad nije bilo na moje ponašanje ili nešto nekakvih…pritužbi ili tako nekih stvari ili neki neobavljen posao i tako dalje.
AMRA: Reci mi, ova tvoja obiteljska povezanost sa Uljanikom, kakva je?
NEVZETA: Tek sa udajom sam dobila obiteljsku povezanost jer mi je, moj svekar je znači došao kao mladić iz Bosne 1965. i žena, dobio je tada ženu mladu, on je počeo raditi u Uljaniku. Tada možda ne direktno Uljanik, ali unutar nekvih kooperantskih firmi. On je bio od čistača do brusača, znači i u nekoj boji, tako i u antikorozivnoj. Mislim da je penziju dočekao kao brusač. Znači radnik je bio. A i njegova žena je kasnije počela u Ikusu kao čistačica raditi i radila je na brodovima stvarno. Bila jedno vrijeme i u kasarni u Uljanikovoj, ali je bila kasnije puno na brodovima jer je bila dobar radnik, a za brodove trebao dobar radnik, ko hoće dobro potegnuti, tamo ih je on driblao puno.
AMRA: A reci mi, ona je bila kao u kooperantskoj firmi u tom Ikusu, ali je radila na brodovima?
NEVZETA: Tako je, ali je poznavala cijeli Uljanik od otoka do…
AMRA: Kako se zvala gospođa?
NEVZETA: Hanifa Softić.
AMRA: Ona isto, može se tretirati kao žena koja je gradila brod?
NEVZETA: Isto. Ona je kasno počela, možda je nekih 15 godina ostvarila staža, prije mirovine, ali je stvarno se naradila, bila je jako vrijedna žena. Inače, IKUS je bio glavni za čišćenje brodova jer je uvijek imao radnike koji su…pod dobrom disciplinom i dobrom stegom bili da bude sve očišćeno kako treba i da nema primjedbi.
AMRA: Čija je Ikus bio firma? Pulska, ili?
NEVZETA: Pulska firma, Ikus, da, tad je bio Ignjatić poslovođa, poslije je on postao i vlasnik, mislim da se zvao Ivan Perković, koji je bio prvi prije toga vlasnik. Ne znam, nekad ih bilo…
AMRA: Ali mislim, ta priča je svako lijepa, vaša obitelj, kako su došli ljudi koji su radili…
NEVZETA: Tako, kako ne, Atif je onda studirao, moj suprug, on je studirao elektrotehniku, ali je bio stipendista Uljanikov i on je odmah nakon studija počeo raditi.
AMRA: On je studirao u Zagrebu?
NEVZETA: U Zagrebu, da, elektrotehniku. I odmah nakon studija je počeo raditi. Bio je prvo ispitivač na brodu. Onda je došao u konstrukciju. Mislim da ga je Perović pozvao da bude tamo za…
AMRA: … za elektriku.
NEVZETA: Da, za elektriku. Jako brzo je postao rukovoditelj tog elektro dijela. Ne znam koliko godina poslije je došao u prodaju. I u prodaji je bio, znači, pa sve do stečaja je bio u prodaji. Zadnji njegov projekt je bio, govorim, 530. Polar kruzer Scenic. To je bio zadnji njegov…
AMRA: To je bio najkompliciraniji brod, jahta na svijetu u to vrijeme.
NEVZETA: Fenomenalno. To je bilo zaista…
AMRA: Za polarna krstarenja.
NEVZETA: Novitet. Takvih kruzera nije bilo do tada izgrađenih za takva putovanja. Toliko luksuzni sa malim brojem putnika, znači 200 putnika, a mislim da je i za 200 članova posade.
AMRA: 256 članova posade.
NEVZETA: To je baš ono jako luksuzni, a opet prilagođen tehnički za ta ekstremna… te destinacije.
AMRA: Ice glass je imao i sve moguće … Na južni pol je išao.
NEVZETA: A to mu je bio zadnji posao i to je…
AMRA: Tako da je vama kao obitelji vrlo komplicirana i teška bila ta situacija oko stečaja…
NEVZETA: Moja svekrva i dan danas spominje, ajme kako je bilo nekad… sedam hiljada ljudi, pa onaj brod, kaže, bilo je onih rusa sa onih samo dvije palube, njih osam komada je bilo, kaže ugovoreno, ona se sjeća jer ona zna po težini posla. Što je bilo, kao oni su bili lagani, samo dvije palube, znaš. Sjeća se jako puno i kaže koliko je tih kooperanata bilo, to je bila vreva, kaže, jedna u Uljaniku, kaže po brodu, gužva, sve je bilo, kaže, užurbano. Sve se napravilo, sve je uvijek išlo, išlo, išlo, išlo i radilo se i eto.
AMRA: Nakon stečaja si opet promijenila…
NEVZETA: Nakon stečaja, pa u stvari već u onom predstečaju je bilo dosta prema stečajnom upravitelju. On je tražio informaciju o nekim troškovima, vezno upravo za te komunalije i sve što je trebalo. Tako da nekako sam opet bila jako brzo angažirana. Kad smo otišli u stečaj, me zaposlio kao isto kao referent, pa sam onda bila nekako voditelj operative. Uglavnom, dosta brzo sam za njega odrađivala veliku pomoć pri što fakturiranju nekakvih usluga po nekim ugovorima koje on sklapao nakon stečaja, što likvidiranje ulaznih računa koji su dolazili na brodogradilište i prosljeđivanja njegovom računovodstvu u Rijeci, koje je to kasnije knjižilo i sve. Što…
AMRA: Odnos prema radnicima. Ja tu moram reći da si ti uvijek tako pokazivala dobrohotnost u tom stečaju prema ljudima, da bi se što više zaštitili interesi bivših radnika i to zbilja.
NEVZETA: Pokušavali smo napraviti najbolje što se moglo, zaista. I kroz stečaj da se sačuvaju radna mjesta jer svi smo očekivali da će taj Uljanik krenuti, da će nova firma… dal nova firma dal u kom pravnom obliku nije bilo bitno, nego da se nastavi brodogradnja na područjima i to nam je bio cilj zadržati i što više ljudi i tu ideju uopće njegovati, nastojati da ne zamre da se tu nešto uvijek radi i da ne zamre taj dio da ostanu i ljudi, i da ostane imovina, i da ostane ta ideja da se nastavi.
AMRA: Znanje, vještine. To je tako nekako fluidno, tako brzo nestaje…
NEVZETA: Teška, teška vremena, naporno je sve to bilo i psihički, jer ti je… nekako si žalostan. Svako od nas može dić sidro otić radit, naći ćeš si neki posao i sve. Ali nekako uvijek me držalo to. Da mi je nekako žao, da želim napraviti najviše što mogu da pomognem da to opstane. To je nekako bila ideja. Da ne propustim nešto, da ne nešto kako bi rekla…
AMRA: Da, jasno, jasno…
NEVZETA: Da probaš napraviti ono što najbolje možeš. Nakon što je Samir došao za direktora, odmah me pozvao da radim kod njega, pa sam eto kao privremeno, dok nešto ne krene, dok nešto ne vidimo. Međutim, kako sam došla kod njega, tako sam i dan danas, voditelj ureda direktora. Nije primarno moje iz ranijeg iskustva, ali ne radim sad klasično samo administratorski dio što bi bilo na mjestu nekakve sekretarice i sve, ali jako puno radim i sa ulaznim računima i sa izlaznim računima i sa nekakvim ugovaranjima nekih poslova. Na početku sam dosta direktoru pomagala međutim kako su se družbe osnovale, službe osnovale, pardon, su preuzimale neke dijelove posla, ali opet je dosta toga ostalo kod mene, ali i dalje i za stečaj. Vodim brigu oko fakturiranja, znači što on ima najmove prostora u kasarni, recimo, pa to pratim sa pravnicom ugovaranje, sa njegovim računovodstvom fakturiranje, prosljeđujem to najmoprimcima i tako. Vodim te ulazne račune koji sve dolaze, opet da prosljeđujem dalje i vodim nekako brigu oko toga.
AMRA: Uglavnom, ti si zadovoljna sa svojim radnim životom?
NEVZETA: Ma jesam. Kad pogledam unatrag, zaista bilo mi je uvijek lijepo i što smo i ja i moj suprug zajedno radili. Mi bi zajedno dolazili na posao, mi bi zajedno odlazili s posla. Nekad bi se vratio pa radio još nešto duže, on je znao isto imati puno posla. Ali kažem, nekako nam je bilo jedno zajedništvo. I jedno zadovoljstvo, znači, jer si… I on je radoholičar i ja isto. I voliš kad nešto napraviš da ima to rezultat, kad vidiš da guraš dalje nešto, da se neki projekti rješavaju, da se nešto, ono… Nema veze koliko minoran tvoj posao bio ili koliko neki važan u nekom financijskom obimu. Ali svako, onaj dio koji riješiš, ok, super si zadovoljan da se to napravilo i tako smo oba dvoje uvijek… ajmo reći, vrijedno radili i normalno se malo i nekako sentimentalno vežeš za to jer ja stvarno kad sam došla imala sam, kažem, veliko poštovanje prema tom Uljaniku, prema njegovim ljudima jer tu su velika znanja u pitanju a još više što je to jedna velika tradicija, znači dugogodišnja tradicija koju… zaista treba cijeniti i treba pokušati očuvati koliko se može.
AMRA: Mi smo sad ovih zadnjih pet godina zbilja smo pokušavali, sad je opet neko raskrižje pa ćemo vidjeti što će biti.
NEVZETA: Ja se nadam da će se nastaviti tradicija, da ostane tu neki oblik brodogradnje, da ostanu ti navozi, da ostane… te radione da budu u svrhu nekakvih proizvodnih aktivnosti. Ne u svrhu usluga i šetnica i šta ja znam, nego u uslugu proizvodnje.
AMRA: Ako se ti još nešto sjetiš Nevzeta, ili ako nešto želiš reći, možeš, ako ne, ja ti se zahvaljujem, lijepo si rekla mi sve.
NEVZETA: Ma da, kažem, ne smatram se nekom značajnom osobom…
AMRA: A kako nisi značajna?
NEVZETA: … kao da sam radila neke jako važne poslove. Bilo je zanimljivih situacija, bilo je i izazovnih situacija, bilo je u vrijeme kada je bila jako dobra financijska situacija, tad je stvarno bilo jako puno posla i bila je velika onda užurbanost, kako bi rekla da si bio i jako opterećen i sve, jer je bilo… Stvarno jako puno posla. Tim više što sam imala uvijek rukovodstvo koje je onako voljelo održavati radnu disciplinu, uvjete i sve to da nema nikakvih kašnjenja u njihovom odjelu. Bilo je vremena kada sam zaista bila opterećena, kada sam morala dolaziti subotom da odradim neke poslove jer jednostavno nisam stizala. Bez obzira, nikad mi to nije bilo žao, nikad mi to nije bilo teško jer sam zavoljela jednostavno taj posao. U trenutku kad sam počela raditi, ja sam zavoljela taj posao i ovu firmu i nemam onog nekog grča jer srela sam puno ljudi koji su odlazili, već ono, mirovinu stekli sa nekakvim, ajmo reći, kritičkim osvrtom na sve svoje, a meni je to bilo nezamislivo. Mislim, ta firma im je pružila sve, nigdje im ne bi bilo tako dobro. Izvukli su maksimum što su mogli i onda ideš nešto nezadovoljan iz ne znam kojeg razloga. Jer, ja kažem, to su oni koji nisu probali raditi negdje vani. Pa ne znaju kako je to raditi kod privatnika i ne imati neka svoja prava i sve, oni su imali sve živo. Uljanik je zaista poštivao i zakone i brinuo za svoje ljude i sva radnička prava i zakonska prava i sindikalna prava i sve živo se moglo ostvarivati. Tako da ne vidim zaista razloga da onaj tko je radio bio je i plaćen, i ne bi baš… Ali eto, kažem, svatko ima pravo na svoje neko mišljenje. To je moj generalni stav.
AMRA: Hvala ti puno, Nevzeta.