AMRA: Danas je 14. veljače 2024. godine i došli smo kod gospođe Oriete Floreano. Koja će nam se sad predstaviti… [smijeh]
ORIETA: Jel’ se ja mogu tako smijati?
LEONIDA: Da!
AMRA: To ja tebi tako govorim… To iz ljubavi Orieta… i sad molim te reci nešto o tome kad si počela raditi, šta si radila, kakve su ti obiteljske veze s Uljanikom i sve što želiš reći.
ORIETA: Aha. Dobro. Ovako, ja sam ovaj… dijete Uljanikovih radnika. Moj tata je radio, bio je stolar u Uljaniku i to vrsni majstor koji je uglavnom radio za medalje i tapšanje po ramenu u ono vrijeme.
LEONIDA: Kako se zvao tata?
AMRA: Tata kako se zvao?
ORIETA: Floreano Luigi. Luigi. A mama je išla zadnjih možda pet godina raditi u Uljaniku, jer joj je falilo za mirovinu. Jer ranije su priznavali mirovinu na bazi svjedoka. Ona je počela sa 14 godina raditi. Ali po tati sam recimo najviše stekla ljubav prema Uljaniku. Kako sam bila dobra učenica u srednjoj školi, srednjoj ekonomskoj školi, dobila sam stipendiju Uljanika. I studirala sam ekonomiju u Zagrebu, ekonomski fakultet završila sam krajem trećeg mjeseca. Imala sam stipendiju Uljanika i odmah nakon 20 dana počela sam raditi Uljaniku.
LEONIDA: O kojoj godini govorimo?
ORIETA: Govorimo o 1974. godini. U 1974. godini počela sam raditi i to primili su me u prodaji strojogradnje. Ja sam tamo počela. Ali s tim kao pripravnik onda sam obišla cijeli Uljanik. Sve odjele od transporta, od skladišta, od Tvornice električnih strojeva, strojogradnje, pripreme, financija, knjigovodstva. To je bio uobičajen put pripravnika da prođu sve. Onda su me postavili tamo u neku poslovnicu zajedničkih poslova gdje se uglavnom ništa nije radilo. Znate kako kad mladi dođu. Ja nisam mogla… Meni je taj dan bio toliko dug da si ga nisam mogla nikako prikratiti. I onda sam stalno kucala na vrata šefu nabave. Onda je bio Rocek, nije još bio Rocek kad sam ja počela. I molila sam da mi da bilo šta da ja radim. I onda sam išla po nabave i radila sam referentima sve ono što je njima bilo teško za raditi, popunjavati nešto, jer su imali obaveze, ali to im se nije dalo raditi. Ja sam bilo šta radila samo da radim. I onda nakon, recimo, šest mjeseci prebacili su me u uvoz, u uvoznu poslovnicu Uljanika. Tamo sam radila neko kratko vrijeme, upoznala sam se sa tim poslom, ljudima koji su tamo radili, jest da je tamo bio neki osinjak, tako. I nakon godinu dana ja sam otišla na porođajni. Znači, radila sam tih godinu dana u Uljaniku. Otišla sam na porođajni i imala sam pravo na porođajni godinu dana jer sam bila samohrana majka. I mjesec dana prije nego što sam počela raditi, došli su mi kući i javili su mi da ću ja biti rukovoditelj uvozne poslovnice. Ja sam se… iznenadila totalno, strah panika me uhvatila, jer sam znala da je tamo neki osinjak bio. Ali dobro, ja sam počela, to se raščistilo nekako, neki su otišli ćao, ovi koji su ostali sam ih uspjela staviti u red. Uglavnom, bili su… I tu muški, muškarci, ali su oni bili kratko, oni su svi naginjali da idu u nabavu, jer je tu dosta bilo administrativnog posla. Tako da su uglavnom bile žene. Recimo da sam počela negdje sa pet žena. Posao je bio zahtjevan u tome što su one sve koje su imale višu stručnu spremu morale polagati dodatnih nekih 5 – 6 ispita da bi mogle raditi u tom uvozu kao u vanjskoj trgovini.
LEONIDA: Možete se možda sjetiti njihovih imena?
ORIETA: Njihovih imena? Ovako, bila je Gobić Ines, bila je Nevenka Šaina koja je bila prije mene rukovoditelj, koju su htjeli maknuti, pa su i nju neko vrijeme makli. Bio je Rosanda Sergio, bio je Peruško Vlado i ovaj gospođa Iris koja je bila daktilograf. U ono vrijeme bilo je jako, jako puno posla za daktilografa jer su bile velike restrikcije u uvozu. Svaki uvozni posao se morao prijavljivati na jednoj prijavi o zaključenom poslu uvoza koji se morao, u ono vrijeme nije bilo kompjutera, nego se on morao tipkati sa… sa ovim papirom,
LEONIDA: Indigom...
ORIETA: …indigom u nekih deset primjeraka i to je trebalo biti točno čak i zarez. I to je trebala odobriti Narodna banka, odnosno devizna dokumentarna kontrola u Rijeci. To je bio osnov da bi se uopće moglo ići dalje sa plaćanjem prema dobavljačima, sa otvaranjem akreditiva. Sve je to bilo u sklopu te poslovnice. Znači i odnosi sa bankama, otvaranje akreditiva, plaćanje. U ono vrijeme doznakom se vrlo malo plaćalo, jer se nije smjelo doznakom plaćati unaprijed, nego tek kad je robe isporučena. Tako je bilo nesigurno vrijeme. Dobavljači baš nisu isporučivali robu bez plaćanja. Tako da je bilo puno akreditiva. Morali su se voditi svi mogući rokovi oko utovara, oko isplate. U roku kojem se morala roba ocariniti. Pa dok stigne roba, pa nemaju para za platiti carinu. Pa su tu bile neke kazne. Uglavnom, bilo je i… Bilo je teško, teško raditi, ali se trebala baš voditi evidencija. Ja sam imala dobre djelatnice, stvarno, dobre sam imala djelatnice. Tamo gdje sam vidjela da se malo šepa, onda bi ja dodatno još to za sebe vodila da budem sigurna. I tako je to funkcioniralo. Uglavnom, u početku kad sam ja preuzela poslovnicu crnu metalurgiju je vodio Jadranbrod, znači najveći dio posla vodio je Jadranbrod za sva brodogradilišta. Drugi veliki uvoznik je bio GIO, koji je isto uvozio sve za strojogradnju, sve za Tvornicu električnih strojeva, sav potrošni materijal za Uljanik brodogradilište. Osim strojeva i uređaja koji su ostali kod nas, najvažniji strojevi i uređaji. I u tom, kako sam ja preuzela posao, posao se počeo širiti. Vjerovatno sam bila dobra kao djelatnica. Tako da sam ja preuzela na kraju skoro sve iz GIO-a. Crnu metalurgiju iz Jadranbroda i sve strojeve i uređaje, strojogradnja je počela…
AMRA: Svaki komadić koje su gradili na brod i je prošlo kroz Orietin…
ORIETA: Da, uvozni, da
AMRA: Svaki komadić.
ORIETA: Svaki, svaki, da.
AMRA: I sve institucije s kojima je radio, od banaka, od carine, od državne uprave, od Narodne…
ORIETA: …banke, poslovne banke, da,
AMRA: …nevjerojatno.
ORIETA: Sve, sve smo mi to, ali… Uza sve probleme koje smo imali, ja sam imala dobre odnose i sa Narodnom bankom, sa DDK Rijeka, sa Carinom, sa Špediterom, čak i sa GIO-m koji je bio, recimo, konkurentna kuća nama. Ja sam imala sa njima dobre odnose. I tako sam nastojala svojim znanjem da ih na neki način… Uvučem da mi puste taj materijal, bez obzira što nekad nisam noćima spavala. Kako doći do tog materijala, znam da je tu porinuće ili kobilica ili primopredaja. Sad… tebi je materijal tu na carini, ali ne možeš ga uzeti, jer nema para za cariniti robu.
AMRA: Moraš znati da je to bio i socijalizam, pa je bio rat, pa su bile sankcije, pa sve...
ORIETA: Poslije, a prije toga je bilo još gore. Jer su, gro robe je bio na nekim količinskim kontingentima ili globalnoj deviznoj kvoti. Vrlo malo robe je bilo na slobodnom uvozu. Sve ovo drugo je bilo pod restrikcijama. Morali ste dobiti uopće dozvolu.
LEONIDA: To su godine koje?
ORIETA: To su godine baš te kada sam počela raditi, recimo do osamdesetih, osamdeset i neke. Skoro do rata. Do rata.
AMRA: Do promjene sustava.
ORIETA: Promjene su postale nakon. Da, da, da.
LEONIDA: To je ono vrijeme kad su nestašice bila u dućanima, redukcije struje…
ORIETA: Da, da… Ali prije toga je bila, baš ta vanjska trgovina se vrlo jako kontrolirala. Baš je bila pod strogom kontrolom. Ali kažem kako smo, i što je bilo najgore…kraj godine sve bi stalo. Mijenjali su se zakonski propisi, devizni i vanjsko-trgovinski. Oni dok bi to izašlo u…onda je bio Službeni list, poslije su bile Narodne novine… dok bi oni propisali za cijelu godinu nove postupke, mi smo potpuno stajali. Nismo ništa mogli raditi, ništa. Sada ti imaš hrpu tih prijava koje ne služe ničemu, ne možeš plaćati, ne možeš cariniti robu, ne možeš ništa, ništa raditi i tih mjesec dana, ma čak i nekad i dva mjeseca, bila je katastrofa. To je sve stajalo. I onda kada bi izašli ti propisi, onda bi tonu papira tih stavili u auto, mene poslali u Rijeku, u DDK Rijeku. I onda bi to njima istovarila tamo i molila šta nam je najhitnije da nam najprije napravi. Tamo su isto bile gospođe koje su bile vrlo kooperativne, stvarno. Mislim da su sve te institucije imale… benevolentne su bile prema Uljaniku. I shvaćale su koliko je taj Uljanik velik i koliko je važan. Tako da evo, uglavnom sam nekako rješavala sve te probleme. Sa carinom sam imala isto jako dobre odnose. I nije bilo para za carinjenje, nekad smo mogli uzeti materijal, ispod carinskog nadzora.
LEONIDA: Na povjerenje.
ORIETA: Ma da, da. Sve je to bilo u funkciji tog broda. Nitko si to nije uzimao ni kući, ni za lijepe oči, nego sve je to bilo u funkciji broda, da taj brod bude na vrijeme napravljen. Tako da, kada bi taj brod, kada je bilo porinuće, srce mi je bilo ovakvo, evo meni sada suze dolaze na oči, jer to je poseban osjećaj. Znaš koliko si se trudio, znaš koliko je bilo lijepih dana, teških dana, ali kad ti vidiš taj gotov proizvod da ide u more, kad čuješ te sirene, kad ga ti remorkeri vuku, tebi je srce ko kuća.
LEONIDA: Da, brod je ko živo biće.
AMRA: Svi su ljudi, ljudi plakali, i ti muškarci…
ORIETA: Upravo tako.
AMRA: Kao oni kao ogromni muškarci, i žene, i svi su plakali, tko god je bio.
ORIETA: Da, da, upravo tako. Tako da ovaj, baš ovako ti stane tu u grlu, ta knedla, zadržavaš suze, ali u stvari najrađe bi se rasplakao. Tako da je meni taj Uljanik bio kao druga obitelj. Ja sam uvijek, bez obzira na teškoće, ko prvo bile su to sve žene u kancelariji, kasnije žene sve…
AMRA: Kako su te zvali?
ORIETA: Nerančić Gracijela…
AMRA: Ne, ne, ne. Kako su tebe zvale?
ORIETA: Mene su svi zvali La Šefa. (smijeh) La Šefa, takva sam i ostala. La Šefa do kraja.
LEONIDA: Malo prije kad smo se upoznale, molim Vas da to… ponovite za snimku, ste mi rekli da do pred nekoliko godina, dok niste otišli u penziju, da bi mi se bili predstavili Orieta iz Uljanika.
ORIETA: Iz Uljanika, da.
LEONIDA: Što to znači? Orieta iz Uljanika?
ORIETA: To znači da sam se ja toliko poistovjetila sa tim Uljanikom, da sam se smatrala dijelom, ja sam bila dio tog Uljanika. Dio tog Uljanika. On je ušao u moje srce. Uvijek sam sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom išla na posao. Koliko god bilo teško nekad, koliko god sam neprospavanih noći provela razmišljajući na koji način riješiti problem. Pošto je tu bila ženska radna snaga, česti su bili porođaji, bolovanja za djecu, promjene, uvijek je netko odlazio, netko je dolazio, pa učiš ponovo te nove ljude. Bilo je dosta izazovno, ali znala sam na koje ljude se mogu osloniti i onda sam tu najveći pritisak recimo radila na one ljude koje se… na koje sam se mogla osloniti. Ali generalno imala sam dobru poslovnicu. Osim toga, ja sam surađivala sa svim službama u Uljaniku. Od prodaje, od svih nabava u Uljaniku, jer sam preuzela kompletno nabavu i strojogradnje, i crnu metalurgiju, i Tvornicu električnih strojeva, pa smo se mi povećavali. Poslije sam preuzela i izvoz za ostala poduzeća, vi ste imali svoj, ali smo sudjelovali u izradi deklaracije, i odnosi sa brodovlasnikom i znaš da se puno robe isporučivalo kao isporuka brodovlasnika, owner supply, tako da…Kažem, ja sam uvijek radosno išla na taj posao, bez obzira na probleme i sve, ali uvijek sa velikim zadovoljstvom. Ja sam živjela za taj Uljanik. A osim toga, u tom Uljaniku u ono vrijeme nisu bila velika primanja, nisu bile velike plaće. Ali smo imali drugi standard. Imali smo.. jaku rekreaciju, išli smo na skijanje, družili smo se, imali smo u Poreču vikende, imali smo organizirana sportska natjecanja, imali smo tenis. Ja sam svugdje tu išla i to te… i u jednom ispuše ti one probleme, a sa druge strane se uklopiš u taj… među te ljude i ustvari lijepo živiš.
LEONIDA: Osjećaj zajedništva.
ORIETA: Zajedništva. I posebno smo surađivale, evo Amra, bile smo puno puta i na službenim putevima.
AMRA: Na putovanjima zajedno, da… puno smo surađivale…
ORIETA: Ja sam u početku u nabavi bila jedina žena član kolegija. Svi drugi su bili muški.
LEONIDA: E to nam je važno.
ORIETA: Da, svi drugi.
LEONIDA: Od koje godine ste bili?
ORIETA: A ja sam bila odmah, od 76. su mene odstavili.
LEONIDA: Dakle odmah čim su vam javili.
ORIETA: Nakon tih godinu dana ja sam odmah bila na tom kolegiju nabave.
AMRA: Ja sam isto u kolegiju prodaje, sad kad se sjetim, jedina žena bila skoro do pred kraj.
ORIETA: Pa i ja isto, dok nije došla Dubravka i da.
AMRA: 2013.
ORIETA: Jedna, dvije su poslije bile, ali u početku ja sam bila sama među muškarcima, ali nikad nisam osjetila da oni mene sada gledaju kao da me omalovažavaju kao ženu. Uvijek su me poštovali i mi smo mogli imati diskusije i posvađat se i sve, ali uvijek to je bilo u duhu posla, ne privatno. Da, da, ne privatno. Tako da i na službenim putovima, uglavnom putovanjima sam išla sa tim muškim dijelom rukovodioca, jer su svi uglavnom muški bili na višim položajima, nikad nisam imala problema. Uvijek su bili vrlo korektni i mislim da su me uvažavali.
LEONIDA: A gdje ste vas dvije? Možete li ispričati vas dvije neko zajedničko, službeno putovanje?
AMRA: Išle smo nekoliko puta u Švicarsku, jer u vrijeme rata, onda smo nešto poslovali sa Inom, kako je INA imala na vani predstavništvo, onda smo mogli neke poslove oko uvoza, robe i materijala, pa smo išle uZug zajedno nekoliko puta i u Zurich. Ja sam tako radila pravni okvir za to da bi Orieta mogla uvoziti.
ORIETA: Uvoziti taj materijal, jer brodovlasnik u to vrijeme nije htio slati rate novca koji je dugovao za brod u Hrvatsku zbog nesigurnosti.
AMRA: …zbog rata.
ORIETA: I onda smo u par navrata, jer on je slao to u Švicarsku, onda smo imali u Münchenu firmu preko koje smo isto, isto su me tamo poslali, tako da sam tamo bila nekih mjesec dana da bi ja to sve obavila. Onda sam bila i u Trstu, jer smo tamo imali firmu preko koje smo, jel… Jednostavno brodovlasnik nije bio siguran, nije htio riskirati da novac pošalje u Hrvatsku, a da ne dobije materijal.
LEONIDA: Da, strašno.
ORIETA: Tako da je bilo, ta ratna vremena su bila…
AMRA: Vrlo teška.
ORIETA: Vrlo teško, vrlo zahtjevno, rekla bi.
AMRA: Morali smo stalno smišljati modele da bi uopće mogli raditi. Jer su bile i sankcije i bilo je jako teško, a mi smo morali gradit brodove. I gradili smo brodove tijekom cijelog rata i onda smo smišljali te modele i modalitete kako se to može uvesti, da se može platiti. I da može se isporučiti roba, da dođe na vrijeme.Tako da je to bilo jako zahtjevno.
ORIETA: Ja nisam spavala par noći kada nisam znala više kako doći do tog materijala, šta napraviti. I onda sam došla na tu ideju owner supply-a. I onda smo išli kod predsjednika i on je to odobrio. Kažem, ja sam bila sva sretna, konačno sam riješila i to. Jer to je bio baš veliki zalogaj za taj posao koji se ipak kontinuirano kasnije nastavio.
AMRA: Onda smo išli u Milano, pa smo išli u Italiju…
ORIETA: U Italiju, jer imali smo neke tužbe sa partnerima, jer sam ja kasnije preuzela izvoz za ostale poduzeća u Uljaniku, proizvodnju opreme, Tvornicu električnih strojeva…I tako bilo je tu nekih problema, tako da smo Amra i ja…
AMRA: ... i naša kolegica gospođa Zora Jelača, nažalost je preminula, to nam je bila prijateljica i bila je financijska direktorica za devizni dio. S njom smo isto..
ORIETA: Da, sa njom sam jako puno surađivala, baš jako puno sam surađivala sa tom deviznom… Kolegica mi je… šefica je bila devizne poslovnice službe i s njom sam jako puno surađivala jer smo, nadopunjavale smo se…Nadopunjavali smo se. Ali nikad nisam imala nikakvih… Mi smo se mogli i ja sam se par puta sa Zorom… uhvatila, ali nikad se nismo, uvijek radi posla, a privatno smo super ostale, nažalost ona je umrla, do njene smrti mi smo bile…
AMRA: Mi smo bile najbolje prijateljice. Nas tri.
ORIETA: Da, u Uljaniku smo, Amra, Zora i ja smo bile…
LEONIDA: Najbolje prijateljice koje ste rješavale posao bez kojeg se brod ne bi mogao gradit.
ORIETA: Ne bi, ne.
LEONIDA: Nabava materijala, pravni okvir, uvoz i financija.
ORIETA: Da, prodaja. Kasnije onda smo… Ja sam sudjelovala u… u izradi te vaše izvozne carinske deklaracije. Puno domaćih dobavljača se vezalo na tu našu izvoznu deklaraciju broda da ne bi morali plaćati carinu kod uvoza materijala. Onda su oni bili u carinskoj deklaraciji navedeni. I na bazi toga su bili oni oslobođeni od plaćanja carine broda. Tako da sam ja puno surađivala i sa tim velikim. To su uglavnom bili veći dobavljači iz Hrvatske, Rade Končar, Adria Dizel Karlovac, koji su radili te pomoćne motore. Sa puno njih.
LEONIDA: Jel postoje ta poduzeća danas?
ORIETA: Nešto postoji.
AMRA: Ali sve u ograničenom izričaju.
ORIETA: Ali ne u ovom više obliku kakav je. Tako da…
AMRA: A Orieta je jako puno surađivala sa svim tim državnim institucijama.
ORIETA: Sa svim državnim..
AMRA: I onda kad si u HŽ išla, molit da ne ugase prugu po Istri… i…
ORIETA: Da, da, isto. Ali Uljanik nam je omogućavao recimo da idem na seminare koji su se ticali, te vanjske trgovine, promjena carinskih propisa. Nije bilo nikakvih problema da ti odobri službeni put ako bi ja podnijela zahtjev da trebam ići na…
LEONIDA: Na usavršavanje.
ORIETA: …usavršavanje. Onda uvijek su plaćali tečaj jezika u radničkom sveučilištu. Svima su plaćali. Tko god je htio ići, plaćali su. Tako da je taj, bez obzira na plaće koje su bile recimo… manje u odnosu na druge firme uvozne, recimo GIO je imao puno veće plaće, oni su čak mene, kad su vidjeli da se uvoz prebacuje kod mene, oni su mene čak i vrbovali da dođem tamo, ponudili mi stan, puno bolju plaću, onda sam ja išla kod gospodina Stihovića na razgovor i on mi je rekao… Orieta. GIO će nestati, Uljanik će biti uvijek. Ali ja ne bi bila išla. Ne, ne bi bila išla.
LEONIDA: Jer ste Orieta iz Uljanika.
ORIETA: Ja sam Orieta iz Uljanika. Da, tako su me svi prihvaćali, tako su me doživljavali. Bilo je smiješno u deviznoj dokumentarnoj kontroli kad sam se prvi put pojavila. Ja preko telefona imam… Dosta onako, glasna sam. I sad ja se pojavim prvi put i kada smo poslije postali onako malo bolji, u boljim odnosima, recimo upoznale smo se. Rekli su mi, znate gospođe Orieta, mi smo svi mislili da imate vi dva metra visine [smijeh]. Da ste na…dva metra visine…a ona Orieta dođe sitna mala. Da, da, oni kažu mi smo mislili svi preko telefona, Orieta dva metra visine. To je bilo smiješno tako. Ali uvijek smo bili korektni prema carini. I prema tim ženama u dokumentarnoj kontroli, uvijek smo ih išli posjećivati. Posebno moj šef i on ih je još sve šarmirao tamo te žene [smijeh].
LEONIDA: A kako ste se osjećali kad ste bili tako mladi i kad vam je Uljanik ponudio stipendiju, to Vas je zapravo obvezalo da ćete raditi. Kakav Vam je osjećaj bio to?
ORIETA: Gledajte, ja sam…
LEONIDA: Niste imali neki strah da ćete sad tu morati provesti život…?
ORIETA: Ovako…Bila sam dobar đak u školi, znači tata mi je dugo godina radio u Uljaniku i dobila sam tu stipendiju, jer inače ne znam da li bi me roditelji mogli financirati. Ja nisam tu htjela ići na višu ekonomsku. Nit su oni to htjeli. Ja imam još dvije sestre, starije. One su išli na višu ekonomsku ovdje. Mama je posebno htjela da ja završim fakultet.
LEONIDA: U to doba je bila u Puli jedino viša ekonomska i viša pedagoška i ništa drugo.
ORIETA: Samo viša ekonomska i ništa drugo. Tako da je ona htjela…Roditelji su htjeli da ja završim fakultet. Zbog toga oni su već bili u mirovini, te mirovine radničke nisu bile Bog zna kakve, i uspjela sam dobiti tu stipendiju. Ja sam mislila… vratit se u Pulu. Zapravo ja sam već počela tražiti posao u Zagrebu. U ono doba, mlad si, Zagreb ti se sviđa, imaš i ljubav tamo i tako… Međutim, ipak su me savjetovali da dođem da vratim tu stipendiju, da odradim tih četiri godine i onda da se vratim u Zagreb.
LEONIDA: Znači samo četiri godine ste bili dužni raditi?
ORIETA: Da, koliko sam bila financirana, koliko godina sam bila financirana.
LEONIDA: To je stvarno fer.
AMRA: Jako fer.
ORIETA: Tako da sam se ja htjela se vratiti u Zagreb, zato sam se i odmah zaposlila. Međutim, nakon toga ja sam rodila. Kao samohrana majka ovdje. I vidjela sam da mi je tu u stvari život puno kvalitetniji nego što bi mi bio u Zagrebu. Jer ja kad bi išla posjetiti svoje… prijateljicu još tamo imam i kumu i sve, meni taj Zagreb više nije bio onaj Zagreb. Jer kad si mlad… Ja sam bila u Studentskom centru. Meni je bilo super!
LEONIDA: I ja isto. Gdje ste bili? Na Savi?
ORIETA: Na Savi. Još je bila stara Sava kad sam ja bila. Da, na Savi. Prvu godinu ne. Prvu godinu sam bila privatno. U Dubravi negdje. Bogu iza nogu. Katastrofa mi… I onda sam se priključila, bile su dvije djevojke iz Pule, koje sam ja znala, jer jedna je isto išla u srednju školu, samo drugi razred, srednju ekonomsku, ko i ja, pa smo se znale. Tako da sam ja drugu godinu prešla kod nje u studenski. I uvijek je jedna ilegalila u onoj dvokrevetnoj sobi, ali jedna je bila ilegalac. Tako da, ali to su bili krasni dani. To u studentskom domu, to je bilo prekrasno. Slagale smo se sve tri, imale smo veliko društvo. Bilo je lijepo i kažem, ja sam se mislila vratiti, ali nakon svega sam shvatila, čovjek… i dođe u neke godine. Već ona četvrta godina, mi je bilo teško u studentskom domu. Već ti fali malo i komfora. Kažem, poslije sam uvidjela da je u stvari život puno bolji ovdje u Puli nego u Zagrebu. A osim toga zavoljela sam Uljanik. Uljanik sam zavoljela. Stekla sam prijateljstva, evo, Amra mi je, od kada smo tamo…
AMRA: Od 1986. praktično, onda smo se upoznale…
LEONIDA: […] Amra mi je pokazala neki dan kad sam prvi put došla u Uljanik, kada je to bilo, petak ili ponedjeljak, upravnu zgradu. Sale za sastanke. I tamo je čudesan namještaj koji je Vaš tata radio.
ORIETA: Moj tata radio, da..
LEONIDA: To su primjerci namještaja koji bi trebao u nekom svjetskom muzeju dizajna biti.
ORIETA: Da,da..
LEONIDA: Jel se vi sjećate kad je tata to radio?
ORIETA: A tata je to radio, ja sam još bila možda u srednjoj školi, znate kad ste u tim godinama, ne vodite baš o tome računa, ali tata je radio, tata je… I Kopinič je živio ovdje, direktor Kopinič, da. On je njemu napravio… cijelu dnevnu sobu. To je fantastičan namještaj bio. To je bio fantastičan namještaj, ali kako se kćerka udala za Amerikanca, onda je Amerikanac to sve izeliminirao i stavio američki namještaj normalno.
AMRA: A niste… jel negdje je taj namještaj završio?
ORIETA: Taj namještaj je kod Štifanića i sada jedan dio, jedan dio je kod njega. I sad se ja spremam da to…
AMRA: Trebaš. Trebaš preuzeti i restaurirati.
ORIETA: Ma da, mislim, bile su neke lijepe fotelje i tako, ali to nisam vidjela nigdje. Ko zna gdje je to završilo, znaš?
AMRA: Da. I prekrasne su, prekrasne.
ORIETA: Da, prekrasno, da. Tata je bio baš majstor, ali kažem, on je bio majstor… Imao je jako puno medalja. (smijeh) Bile su medalje. Onda je dobio nagradno putovanje Galebom po Africi, tamo u Adis Abebi. Tito je bio u drugom brodu. Oni su još putem završavali taj Galeb. Tako da se nekad cijeli namještaj za brod radio u stolarskoj radioni. Nije… poslije se počeo uvoziti kompletan namještaj.
LEONIDA: To sam vas htjela pitati… da se, sav taj divni namještaj koji je bio i namještaj za brodove koji su se proizvodili… je rađen u Uljaniku…
ORIETA: Da, da, sve se radilo u stolarskoj radioni. Da, u stolarskoj radioni.
LEONIDA: To je jako kvalitetno drvo.
AMRA: Jako..
ORIETA: To je kvalitetno drvo, to nije…
AMRA: Još danas, gledam ona politura, linije…
ORIETA: Linije, da…
AMRA: Onda oni mali stolići na kojim su makete od brodova, onaj pisaći stol…
ORIETA: Ne, to je sve stolarska radiona.
LEONIDA: A tata Vaš je to radio prema vlastitim nacrtima ili bi dobio nacrte?
ORIETA: Vjerovatno su bili nacrti, pretpostavljam da su bili nacrti, ali onda… Nije bilo tih tokarskih strojeva. To se sve savijalo ručno i radilo se ručno.
LEONIDA: … močilo se drvo
ORIETA: Da, da, da.
LEONIDA: Gledala sam baš one fotelje, pa to ima takve krasne krivulje. To nije ono kockasto.
ORIETA: Da, da. Ne, ne, bio je stvarno… majstor je bio.
LEONIDA: I poslije kad ste dolazili u te prostorije, sale, gdje je bio taj namještaj, kako ste se osjećali?
ORIETA: Bila sam ponosna. Bila sam ponosna jer sam znala da je to on napravio. A on je bio skroman, on se nikad nije previše hvalio. Njemu je bilo najveće zadovoljstvo da ga potapšaju po ramenu i da kaže bravo Gigi, [smijeh] bravo Gigi, da dobije onu medalju i to je to. Moram pogledati, imam taj njegov album sa svim tim brodovima na kojima je on radio isto. Tako da to moram pogledati malo.
LEONIDA: To bi bilo jako lijepo, kad bi ste nam dozvolili da skeniramo.
ORIETA: Da, da, pogledat ću malo da šta ima od tih. On je to čuvao, da, ali znate kako sam ja, ja sam dobila stan od Uljanika isto. 1988. godine u neboderima na Verudi kod benzinske pumpe. Dobila sam stan. Lijep stan je bio. Moji roditelji su živjeli ovdje u kući, ali to je bila mala kuća. Mala kućica je bila. Ja se nikako nisam mogla priviknuti na taj stan. Ali ja sam rođena u kući. Ja sam rođena ovdje. Ja nikako nisam mogla. Tata je umro. I onda sam ja odlučila prodati taj stan. Vratila se tu kod mame. Tu sam živjela 2004. 2003. je mama umrla, a 2004. sam ja srušila tu kuću, jer baš se trebala srušiti i onda sam napravila ovu kuću. Isto prizemnicu, ali…
LEONIDA: Ma mislim, prekrasna je...
ORIETA: Lijepa, da. Sto kvadrata, ne treba nam niš. Ali kažem, nisam mogla ja taj stan nikako prihvatiti.
AMRA: A tu ti je previše lijepo.
ORIETA: Pa da, tu sam rođena.
LEONIDA: Ima neku vezu s brodom.
ORIETA: Da. Tako da je meni brod, Uljanik, uvijek se sjećam sa velikim veseljem, sa punim srcem se sjećam tog Uljanika. I 2013. kad sam ja odlučila 2014. da odem u mirovinu, imala sam 40 godina staža. Možda sam mogla raditi do 65. jer sam imala 63 godine i par mjeseci. Ali vidjela sam da to više nije isto. I ušli smo u Evropsku uniju 2013. I onda se to puno promijenilo, puno se to pojednostavilo. Došli su novi ljudi, radile su se nekakve reorganizacije. I onda sam rekla, ne, dosta. Dobila sam dva unuka, rekla sam idem ja u zasluženu mirovinu. I tako… Prije nego što sam otišla, ne, nakon što sam otišla u mirovinu, ja sam poslala pozive Uljanikovcima sa kojima sam radila. To je bilo circa oko sto poziva. I mislim da se odazvalo preko 90 ljudi.
LEONIDA: Na feštu, da. Oproštajku.
ORIETA: Oproštaj da, u Uljaniku. To je bio zadnji oproštaj koji su dozvolili. Tamo u prostorijama ambulante dole. Tako da sam otišla zadovoljna, jer sam vidjela da su ljudi cijenili moj rad, da su se svi odazvali. Čak sam pogledala neke, kad sam slala pozive na mail, onda su mi odgovarali. Došle su mi suze na neke… na neke odgovore i shvatiš da bez obzira koliko ti nekad bilo teško i koliko si se trudio i nervirao i možda nekad i plakao, ali opet se sav taj trud nekako isplatio i sve to zaboraviš i ostane ono najljepše što ti je bilo.
AMRA: Kad bi vidio brod, sva prijateljstva… kada si ti išla u penziju onda si meni poslala poruku.
ORIETA: Da.
AMRA: … uvijek sam si ju spremila.
ORIETA: Da.
AMRA: Da ti je Uljanik donio kao, to sve i prijateljstvo.
ORIETA: Prijateljstvo, da.
LEONIDA: Htjela sam vas pitati, jednu i drugu, jeste li kad zaplovile nekim brodom koji je sagrađen u Uljaniku, a na kojem ste vas dvije radile?
ORIETA: Ne, nismo.
AMRA: To su bili brodovi koji su bili trgovački brodovi, ali sam ja u jako puno svjetskih luka u koje smo putovali, privatno ili službeno, viđala Uljanikove brodove. Čak jednom kad smo bili u Istanbulu, onda smo vidjele jedan brod na kojem je Robi bio, Kanchenjunga, on je kao đak, na praksi u srednjoj školi. Da, kad smo išli u Barcelonu, vidjeli smo brodove od Grimaldija, onda od Ramija.
ORIETA: Da, i ja sam vidjela od Grimaldija, Da, u Barceloni.
AMRA: Tako da smo vidjele dosta.
ORIETA: I u Genovi sam vidjela.
LEONIDA: Kakav osjećaj bi vam bio kad bi vidjele svoj brod?
AMRA: Uuu… sreća… gle naš brod! I onda sve znaš koji je broj gradnje, koji su bili problemi i šta je bilo..
ORIETA: Da, brod iz Uljanika. 2008., dobro, Amra je bila puno puta kuma Broda.
AMRA: Ne, samo dva puta.
ORIETA: Ja sam bila jedanput, dvije i osme.
AMRA: A ti si bila prava kuma ili radna kuma?
ORIETA: Radna, radna.
LEONIDA: Koje su razlike, ajde, objasnite?
AMRA: Radna kuma je kada tvoji kolege, recimo ti… obično je porinuće jako velika svečanost. A nekad ovi brodovlasnici iz nekog razloga hoće imati naming ceremony, ili christening ceremony, a to je neposredno prije isporuke broda. Onda se napravi porinuće, ali ne dođu brodovlasnici, nego dođu neki njihovi predstavnici i na nižem je nivou i nije velika svečanost. Ali kako je to opet ogromna radna pobjeda, onda bude ipak svečanost za Uljanikovce. I onda mi dođemo, svi budemo pozvani, idemo na ručak ili tako nešto i onda te… zamole kolege da presječeš tu vrpcu. I ništa, to ti je to. Prave kume, to je velika pompa, velike organizacije, one dobivaju cvijeće, nakit, briljante… spomenare, tako…
ORIETA: Da, da, da, mi smo cvijeće dobili.
AMRA: Ja nisam ni cvijeće.
ORIETA: Nisi cvijeće?! Ja jesam, kako ti nisi?
AMRA: Nisam.
LEONIDA: Prava kuma je bila gospođa Irena, jel tako?
AMRA: Da, samo Irena, od naših Uljanikovki. Ja nisam…
ORIETA: Ja sam dobila cvijeće..
AMRA: Ja nisam, jer ja sam dolje bila prva od toga pa se nisu ni sjetili… Imaš fotografije?
ORIETA: Da.
AMRA: A koji si ti brod bila? Možda se ja ni ne sjećam, ja sam od jednog Španjolca bila…
ORIETA: Ne, ja sam za car carrier.
AMRA: A car carrier?
ORIETA: Ro, ro..
AMRA: Grimaldija ili?
ORIETA: 473. Grande Ghana.
AMRA: Grande Ghana? Joj..
ORIETA: Da, 473.
AMRA: Poslije smo mi bili, kad je bio ovaj naming ceremony, onda su ti kao Grande Ghana.. i onda su bili iz Ghane ljudi. Mene su postavili da sjedim s jednim novinarom iz Ghane. I to je bilo toliko smiješno. Znači, to postaje ono, poslovna spika, uvijek sa nekim pričaš. Taj čovjek meni nije odgovorio ni na jedno jedino pitanje.
ORIETA: To je šef prodaje bio…
AMRA: Baš i ne… [smijeh]
ORIETA: Dobro, al ova je bolja.
AMRA: Da vidim.
LEONIDA: Kako lijepo.
AMRA: E da, ova je super.
LEONIDA: Kako lijepe slike.
AMRA: Da. Pogledaj ovo pa ću ti poslije reć.
LEONIDA: Da vidim...
ORIETA: Evo i sad vi kad vidite ovu grdosiju, kada ide u more…
LEONIDA: Pa ovo je ono…
ORIETA: Pa to ne možeš zadržati suze.
AMRA: Ne.
LEONIDA: Ko da gledaš science fiction…
AMRA: Da, i sad ti zamisli to i onda samo čuješ onako škrip u jednom momentu i krene. I sad… uranja u more…
ORIETA: I sada..
AMRA: Šta će biti, znaš. I onako ovako se spusti dole i onda se samo digne.
ORIETA: Onda se digne. I sad si misliš…
AMRA: Oće se potopiti, onda će se prevrnuti, šta će biti?
ORIETA: I onda je par puta, bila je velika bura, pa su ga remorkeri jedva spriječili da ne udari u obalu.
AMRA: A jednom se ta mast zamrznula i brod nije mogao ići u more. Morali su doći vojska koja je dinamitom rušila dole tu mast koja se tako sledila da bi mogla ić. Orieta, koje godine je bilo?
ORIETA: Pa to bi bilo, evo, tu ti piše. Osme. 2008. I osme. Da.
AMRA: Kako je lijepo. Sjećam se ja. Da.
LEONIDA: Evo, cvijeće tu
ORIETA: Da, cvijeće, cvijeće sam dobila.
AMRA: Aj ma si lijepa Orieta. Preljepa si. Zašto si nisi ovu uokvirila?
ORIETA: Koju?
AMRA: Pa tu sliku.
ORIETA: A šta ja znam…
AMRA: Gle kako si slatka. I točno se sjećam ovog kostima i ove majice i sve se sjećam.
ORIETA: A da?
AMRA: Da.
ORIETA: Pa da, jer mi šivala tvoja šnajderica.
AMRA: Aaa..a vidiš ovdje Baf i Kranjc…A što je ovo veliki… Ne, Karlo? Nije…
ORIETA: E sad ću vam pročitati samo ovdje. Ova Bankovićka što je..
AMRA: E daj. Kad budemo išli kod nje […], je Banković, onda će ona sve u ovim stihovima.
ORIETA: Stihovima, da. Draga Orieta, lijepo je biti dio ove eminentne Uljanikove ekipe koju si oformila od svojih dugogodišnjih suradnika i prijatelja. Surađivati i družiti se s tobom svih ovih godina bilo je zaista uvijek i zanimljivo i prožeto energijom pozitivnog djelovanja te iskrenih emocija u cilju da se iz svih izvuče ono najbolje stvaralačko i poticajno u korist našeg Uljanika. Falit ćeš nam sa svom karizmom, prave dame i pravog profesionalca. Hvala ti na lijepim željama za dalje u ovom turbulentnom vremenu, jer to se nastavilo.. A ja želim tebi sve najbolje u mirovini.
LEONIDA: Znači to je 2014.
ORIETA: Da
LEONIDA: 2014. ste otišli?
ORIETA: Da, 2014. Da. Tako da…Ja pamtim, samo lijepe dane iz Uljanika.
AMRA: Da, ali tako nekako je. Svi to govore...
ORIETA: I svi kolege su se korektno prema meni odnosili i slušali su… nikad. I čak kad je došla smjena generacija, uglavnom su bili stariji od mene, a otišli su ranije u mirovinu, ne znam, od rukovodioca nabave, rukovodioca poslovnica, došli su mladi. Ali sa tim mladima ja nikad nisam imala problema.
AMRA: Jako su bili ok… svi, svi… dan danas, ti si s nekim poštovanjem si radila, ja se sjećam..
ORIETA: Da, nikad. Ni sa financijama, ni sa knjigovodstvom, ni sa… prodaja da ne govorim, projekt, konstrukcija, skladište, transport, nikakvih problema.
AMRA: Da, ti si s puno sa skladištem i transportom...
ORIETA: Da, jer to bi trebalo organizirati, stiže roba… [smijeh]
LEONIDA: Koliko različitih segmenata?
ORIETA: Jako puno.
AMRA: To je nezamislivo.
LEONIDA: Toliko mikrosvjetova da bi se jedan brod napravio…
ORIETA: Da.
AMRA: Ja tek sada to vidim, čak sad kad sam se vratila, još dok sam radila, ja sam toliko puno radila taj svoj posao, da nisam niti bila svjesna kako. Tek sam sada osvijestila šta to znači koji ti svi, šta sve. To je nezamislivo.
ORIETA: Da, cijeli kozmos.
AMRA: Ti ne možeš zamisliti…
ORIETA: Zato što je.. brod je grad. Brod je grad.
AMRA: Nema zanimanja koje nije bilo potrebno u Uljaniku. Nema zanimanja. A mnoga su radile žene kao što da, 397 redovnih poslova. I sad, ako ti misliš ta nabava, koliko je bilo vrsta poslovnica. Svu tu crnu metalurgiju...
ORIETA: Strojevi uređaji, nemetali, opći poslovi…
AMRA: To je nezamislivo koliko je toga…
LEONIDA: Onda ovi navigacijski uređaj svi.
ORIETA: Da, da.
LEONIDA: Jel se to proizvodilo isto kod vas ili se uvozilo? To ste isto uvozili.
ORIETA: Koga?
LEONIDA: Navigacijske uređaje.
ORIETA: Da, da, da. Sve, sve, sve. Uglavnom svi ti uređaji su se uvozili iz inozemstva. Ovo nešto se proizvodilo doma i taj potrošni materijal i dobro, neke pumpe recimo pa, generatori agregati, ali i Uljanikove firme su to radile. Strojogradnja je radila glavni brodski motor.
LEONIDA: Da, pa to sam vidjela.
ORIETA: Jeste vidjeli? To je kuća, to..
LEONIDA: Mislim to je neboder.
ORIETA: Neboder, da, neboder.
AMRA: Ta licenca i onda je Uljanik dobio tu licencu odmah od 1950-ih godina. Od Burmeistera. I onda smo dobili, jer smo najviše tih konjskih snaga napravili od svih, pa smo dobili neka nevjerojatna priznanja i tako da…
LEONIDA: I sad se ne radi više...
AMRA: Ne… ništa. Poslije su počeli iz Kine uvozit…
ORIETA: I sada mene srce boli kad vidim one dizalice kako svijetle.
AMRA: Da, mene…
ORIETA: Evo.
AMRA: Robi je rekao da u trenutku kad su upalili te dizalice su potpisali smrtnu kaznu za Uljanik, da je počela ono kao nekakva jeftina zabava.
ORIETA: Da, pa je. Jer su trebali ugasiti dizalice, ako Uljanik ne radi. To su Uljanikove dizalice, što trebaju… 
AMRA: Meni je to neukus totalni. To sam ja rekla stečajnom upravitelju. Da je to neprimjereno da dizalice gore, kada je taj stečaj i sve. Pa onda kao ne, dobit će se 7000 ne znam čega, pa neka bude, pa na na na, napravimo nešto za grad. A to je neukus..
ORIETA: Da, i meni isto.
AMRA: Dobro, sad radi Uljanik, ajde.
ORIETA: Da, ajde, nešto radi.
LEONIDA: Zapravo, meni je cijela ova ideja došla radi dizalica. Ja sam odrasla na Giardinima, tamo u onoj zgradi gdje je Ghetaldus, na četvrtom katu. I cijeli život ja preko krošnji od Giardina gledam te dizalice i zamišljam ih u mašti od djetinjstva ko neke ptice i svaki put kad dolazim iz Zagreba u Pulu i spuštam se Vodnjanskom, onda te dizalice sve… I njih odjednom nema. Ja sa balkona, kad sam bila u 11. mjesecu, vidim tri, a bilo ih je bezbroj. I takva tuga me obuzela. I u tom momentu mi je došla ideja da ovo idemo raditi. Baš ono dizalice su…
ORIETA: Da, tuga, tuga. Baš jedna velika tuga. Ja kad se sjetim u Uljaniku, šest i po, petnaest do sedam, pa to je bilo ovoliko ljudi.
AMRA: More ljudi.
ORIETA: More ljudi, more ljudi, još kada…
AMRA: Samo pamet i znanje, znaš?
ORIETA: Da.
LEONIDA: Pa ja sam išla tamo u školu Moša Pijade, ono 100 metara, 200 od ulaza, u Uljaniku uvijek je bilo ovako puno. Sad prođem, evo danas kad sam išla od tebe Prvomajskom, do doma pa ako sam tri čovjeka srela u tri popodne…
AMRA: To je još dosta jer je bio dan.
LEONIDA: Da, a ovako je bilo.
ORIETA: Srce da ti pukne.
LEONIDA: Prvomajskom se prođe…
AMRA: Sjetila sam se Orieta ono kad je bilo za onaj radioaktivni uređaj koji je bio u jednom od dredgera, kolko si se namučila oko toga, pa smo išli…
ORIETA: Joj..
AMRA: Ti se da? Šta je bilo tako posebno, svaki broj je nešto za sebe i svaki broj je nešto specifično..
ORIETA: Ali taj dredger, to je stvarno bilo, još onaj radioaktivni taj uređaj.
AMRA: Pa to, na to sam mislila, kolko smo se namučili za taj uređaj…
ORIETA: Da, da. Pa za to je trebalo dozvola.
AMRA: Tisuću dozvola.
ORIETA: Išla sam u Zagreb ne znam koliko puta za…
AMRA: … u onu agenciju…
ORIETA: I onda kad sam to dobila, ja sam bila sva sretna.
AMRA: To je bila takva sreća u onom trenutku.
ORIETA: Joj, joj.
AMRA: Kad bi, recimo, brod otišao ili bila primopredaja i sve se potpiše, i onda… novac je legao.
ORIETA: Da, i sada…
AMRA: To si trebao, recimo, kažem ti, u istom momentu imati brod ispisan iz hrvatskog registra, što je bilo vrlo komplicirano. Imati sve svjedodžbe koje zadovoljavaju za upis broda. U tom jednom trenutku brod je ničiji tih nekoliko minuta, a to ne smije biti i tamo je banka u koju moraš dostaviti sve te dokumente. To su nadovjere, ovjere tih dokumentata apostilima, preko ministarstava raznih, nekad su dolazili konzuli da bi te sve dokumente ovjerili, potpisali, pa onda u jednom trenutku, znaš, kad to krene, pa se sve potpiše, i u trenutku kada trebaš poslati u registar sve brodske dokumente, to ti je Bill of Sale, Builder Certificate, prva dva, stranice primopredajnog protokola, Class Certificate, to je recimo 10-15 dokumenta, ovisi o kojoj jurisdikciji, kad to dođe do njih i oni kažu ok, pošalju ti potvrdu u upisu, s cijelom potvrdom o upisu ti pošalješ onda u inozemnu banku, inozemna banka pošalje u našoj banci doznaku, ali to ti mora biti savršeno, to ne smije biti… To… mora biti u 10-15 minuta, pol sata gotovo. Dobro, to je pretjerano jer smo mi bili toliko dobri da smo mi to uspjeli. Ali neki bi radili par sati, ali to ti je bilo nešto… takva napetost, a nema greške.
LEONIDA: Ko triler zvuči.
AMRA: To je sve bilo ko triler.
ORIETA: Da, da, da…
LEONIDA: A kakav vam je osjećaj bio kad ste ga gledali da odlazi? Zaplovio i odlazi..
AMRA: Pa radost i tuga malo, onako ti je drago ti..
ORIETA: Da, drago ti je što, a sa druge strane…
AMRA: Sentimenti.
LEONIDA: Ono kad ona pjena iza njega, a on ide…
ORIETA: Da on trubi, evo to je ono. Trubi Uljanikom, ide iz Uljanika i on trubi. I to mi je onako bilo..
AMRA: Uvijek su išli prvih tri do šest mjeseci naši inženjeri na ta putovanja kao garantni inženjeri da prate šta se zbiva sa brodom.
LEONIDA: To sam htjela pitat ko ih je na probnu vožnju?
AMRA: Da, probna vožnja ti je prije primopredaje.
LEONIDA: Razumijem, a tko ih je vozio na probnu vožnju?
AMRA: A naši kapetani su vodili, ali već onda pred samo, prije primopredaje, jer od vrlo rane faze, od odobravanja nacrta, su brodovlasnici slali svoje predstavnike.
LEONIDA: Naš kapetan bi vozio njihove predstavnike?
AMRA: Ne, to je drugo. Najprije bi oni postali svoje predstavnike, to znači ljudi koji su pratili gradnju broda i…gledali kako napreduje, dal su nacrti, dal treba kakve izmjene, oni bi imali velike timove, ali bilo bi nekad i 10-15 stranih predstavnika, uz to je još bio predstavnik klase, znači da li ili Lloyda ili Bureau Veritasa ili bilo koje Rine, Ruskog registra brodova, oni bi bili ovdje, a onda neposredno prije primopredaje, kada je bila pokusna plovidba, to je bilo oko 15 dana prije primopredaje, onda su oni već poslali svoju posadu. Pa bi se posada ukrcavala, ali je naš, jer to je bio brod u gradnji, uvijek nije bio pravi brod, ali su naši kapetani, mi smo bili naši kapetani, onda su oni vodili…
LEONIDA: I pokazivali, učili ih.
AMRA: Uvodili ih u to i oni bili bili odgovorni za sve te maritimne aktivnosti koje su bile. E i onda kad bi oni došli, onda kad bi se potpisalo to, onda bi se išlo na brod, onda bi se promijenila zastava, digla bi se Hrvatska, himna bi svirala, onda bi se digla… Najčešće liberijska i neka njihova, ali najčešće te zastave pogodnosti. Onda bio brod njihov, bio bi koktel na brodu, onda bi mi sišli, oni bi za dan-dva otišli i tako. Tako to je bilo jako, sve jako uzbudljivo, ta primopredaja. A smo se morali isto lijepo obući, to je bilo jako svečano uvijek i tako.
ORIETA: I onda još kod nas je post festum, nakon što je brod otišao, onda smo mi morali kod carine još razduživati sav taj uvozni materijal, jer po nekom članku smo mi imali pravo uvoziti repromaterijal na brod bez plaćanja carina, ali uz evidenciju. A to je bilo, mislim, ludilo. Ludilo.
AMRA: Svaki šaraf.
ORIETA: I jedan dio materijala niti se nije… morali smo plaćati potrošni materijal nije mogao ići i tako. Nego ovo drugo što je išlo, baš repromaterijal za brod. To su bile, dobro, sva sreća, to je bilo kompjuterizirano. Ali to su bile ovakve plahte. To je bilo, i sada dođe carina na kontrolu toga. Na kontrolu. Još jednom prije, nego što je brod otišao, bila je šefica ispostave neko vrijeme jedna gospođa. Ona mi se najavila da želi kontrolirati na brodu te materijale koje smo mi uveli. Ja sam rekla dobro. Onda sam je vodila od direkcije, cijeli onaj opremnu obalu, a bila je malo pokrutna, cijelu opremnu obalu i onda se penjala po onim škalama po Uljaniku, već je puhala. Zvala sam nekog inženjera da joj pokaže materijal, šta je ugrađeno, di je šta je ugrađeno. I onda je on sa njom to je pokazivao. Nakon 15 minuta je rekla hvala,
AMRA: Pobjegla je…
ORIETA: … idem doli i neću više dolaziti [smijeh]. Jer je to bilo naporno i fizički, a šta ja mislim. Vidiš tamo to, šta sada? Ne možeš s time ništa nego da je to išlo na brod. Ali dobro, nismo stvarno, imala sam dobre, dobre odnose sa carinom, imali smo dobrog špeditera, jer je samo špediter mogo podnositi carinske deklaracije. Na osnovu našeg naloga mi smo davali sve papire, a on je podnosio te carinske deklaracije. Jedino te isporuke vlasnika, to sam direktno kod mene radila.
A: Da, to je bilo adendumi na ugovore.
ORIETA: Da, da, to je bilo onako. Tako da u tih 40 godina skupilo se jako puno toga, ali rezime svega je jedno veliko zadovoljstvo, jedan ponos, ponos što sam bila dio te zajednice, što sam vidjela te brodove kako od lima, od ničega, rastu, rastu, rastu.
AMRA: Od prvog slova ugovora.
ORIETA: Da, ugovora i kako…
LEONIDA: Prekrasni… dinosaurus.
ORIETA: Da, da. Pa što nije ova slika lijepa?
LEONIDA: Prelijepa…
ORIETA: Je ono, baš…
LEONIDA: Imate jedna i druga neki koji vam je bio najdraži?
AMRA: Brod?
LEONIDA: Da.
ORIETA: Koga?
AMRA: Brod.
LEONIDA: Imate li i Amra i Vi, neki brod koji vam je bio najdraži?
ORIETA: Ja imam je… Aha, najdraži. Meni su svi brodovi bili.
AMRA: Ma meni isto, svi, da…
ORIETA: Meni isto. Svi brodovi su mi bili..
AMRA: A nekako znaš kad bi nekog brodovlasnika zavoljele, kad bi ostvario neki bolji kontakt, onda su mi ti brodovi bili draži...
ORIETA: Da, možda ti više nego, ali za mene je brod bio brod nekako.
AMRA: Recimo, meni nije bilo drago kad smo gradili ribarice.
ORIETA: Koga?
AMRA: Ribarice.
ORIETA: A ribarice. To ni meni. Joj, oni Rusi tamo, što su bili komplicirani…
AMRA: To su oni što sam ja tukla šakom po stolu.
ORIETA: Da, ne, ne, oni su bili stvarno komplicirani…
AMRA: To, i onda mi nije bilo drago kad smo radili za Jadroliniju brodove.
ORIETA: A dobro…
AMRA: …to sve je ono, kad je kriza bila velika.
ORIETA: Da, da, to je već kriza bila.
AMRA: Ali imponiralo mi je kad su to bili sve prototipovi pa oni svi ogromni dredgeri, pa za prijevoz stoke, pa ono…
ORIETA: A dredgeri su bili ono vrh vrhova baš.
LEONIDA: Što je dredger?
AMRA: A dredger ti je jaružalo..
LEONIDA: A… jaružalo…
AMRA: Recimo ti što je Orieta bila kuma, na njih bi stalo automobila 5 km duga kolona. I šta misliš za koliko bi se to napunilo? S tim autima? Sad sam zaboravila, jedno 7-8 sati je samo bilo dovoljno da se napune jer su oni imali te šofere koji su vozili auta […]
ORIETA: I on je bio i ro-ro, znaš…pored car carriera i ro-ro. On je još i prije vozio, prevozio..Meni je svaki brod bio… bio brod.
AMRA: A stvarno su bili krasni. 5-6 bi bilo tamo na različitoj fazi gotovosti. Po opremnim obalama i na navozima po dva, a nekad smo čak radili na svakom navozu po dva broda. A znaš šta je to bilo? To je bilo…
ORIETA: Ali uvijek se Uljanik smatrao nekako najboljim brodogradilištem.
AMRA: Pa čak sad na suđenju su rekli da je bio najbolje brodogradilište, a nisu objavili u novinama.
ORIETA: Da. Bio je najbolje brodogradilište i uvijek su nas kontaktirali. I tebe i mene i oko tih problema, ali kod nas se uvijek najbolje radio brod.
AMRA: I sve moguće smo nove… svaki put smo našli neko nevjerojatno rješenje da riješimo.
ORIETA: Da, za riješiti…
AMRA: Uvijek je taj pravni okvir ili kako je bio taj gospodarski okvir u Jugoslaviji i Hrvatskoj je bio kao business oriented. Nije bilo pogodnosti za raditi velike poslove. A mi bi uvijek našli, našli kako da to sve skupa riješimo i napravimo to.
LEONIDA: Da, čista invencija.
AMRA: To je tako kreativno, to je tako čista invencija. Znaš koliko puta bi mene nazvali čak stranci, pa kako ste to smislili, kako? Taj neki modalitet… Bili su impresionirani.
ORIETA: Da, neke stvari sam ja mogla im kazat neke i nisam… Nisam smjela kazati nešto. Da, ne možeš im sve kazati. Ali…
LEONIDA: Vaš recept?
AMRA: Da. Know how…
ORIETA: [smijeh] Ne možeš sve, baš. Na koji način smo mi rješavali. Neke poslove. Ali dobro, ako je šta zapelo na nekom visokom nivou, onda je predsjednik intervenirao, recimo, kod… Onda je bilo pod Jugoslavijom je bio… Da, u Beogradu su bili…
LEONIDA: Predsjednik uprave?
ORIETA: … uprave, Karlo Radolović. Na tom nivou, ako je neki ozbiljan problem nastao, onda je on tu intervenirao i tako. Ali nije trebalo puno. Dobro su te područne službe tu radile.
AMRA: Da, jesu. I bili su svi benevolentni.
ORIETA: Ne mogu kazati. I Narodna banka, i carina, i poslovne banke i…
LEONIDA: A svi su znali koliko je brodogradnja važna.
ORIETA: Da, da.
LEONIDA: Zapravo, ta proizvodnja brodova je držala cijelu zemlju.
ORIETA: Da. I onda bi zvali, znate, recimo, predstavnike banaka, predstavnike firme nekih većih dobavljača na ta porinuća. Mislim, svi su bili zadivljeni. Zadivljeni.
AMRA: Oduševljeni, svi.
LEONIDA: Pa kako ne bi bio zadivljen tim brodom?
ORIETA: Ta grdosija koja onako ulazi u to more…
AMRA: Šta sve ljudi stvore. Ljudi odavde. Iz ovdašnjih škola.
LEONIDA: Da, iz ovdašnjih škola.
AMRA: Da. Dobro, to je bilo jako puno ljudi, moram reći, inženjera izvana. Svejedno, ali opet, naše škole, iz Hrvatske.
ORIETA: Da,da.. Ali dobro inženjere smo stvarno imali mahere. Ovaj vaš što je bio…
AMRA: Dundara. Bili su neki ljudi genijalni.
ORIETA: Genijalni su bili, genijalni.
LEONIDA: Pa ovo spajanje iz dva dijela, pa to je prvi put tu napravljeno u svijetu.
ORIETA: Da, da. Ne, genijalni su bili stvarno. A onda i druge službe koje su pratile sve to, ne znam, i Centar za obradu podataka. Jer ja kad sam počela raditi, to je sve bilo ručno, nema tu… Telegraf se zvao, teleprinter! Teleprinter…
LEONIDA: Ja sam prvi kompjuter u životu vidjela u Uljaniku jer su nas iz škole vodili da dođemo vidjet kompjuter u Uljaniku…To je bio Centar za obradu podataka i mislim da je ko cijela ova vaša soba bila, to je bilo kao kompjuter, onda ekrančić, zapamtila sam da su rekli da se to zove terminal.
ORIETA: Terminal.
LEONIDA: I dobili smo svi one bušene kartice.
ORIETA: Al kartice… Onda su sa bušenim karticama radili.
LEONIDA: To je prvi put kad ste spomenuli Centar za obradu podataka, sjetila sam se da smo išli u centar za obradu podataka u Uljanik.
ORIETA: Da, da…