AMRA: Danas je 2. svibanj 2024. godine i imamo jednu posebnu priliku danas da razgovaramo sa gospođom Pavlinom Klasta i sad te molim Pavlina da se predstaviš da kažeš šta si završila i da počneš govoriti o tome što si radila u Uljaniku i onda ću ti ja dalje postavljati pitanja i samo jedno, ovo će vjerojatno biti sve objavljeno ali naravno prije toga ćeš ti dobiti transkript da vidiš i da li si ti suglasna sa tim da se ono… što ti ti kažeš objavi. Jesi?
PAVLINA: Da, da.
AMRA: U redu. Evo, sad te molim da kažeš kada ti se rodila, šta si završila i tako dalje.
PAVLINA: Rođena 14. 4. 1964. u Puli. Sad sam Klasta ali sam rođena bila Todorovski i sa prezimenom Todorovski sam se zaposlila u Uljaniku 14. 8. 1984. Moj radni vijek u Uljaniku je trajao do 30. 11. 2023. do zaključenja stečajnog postupka nad Uljanikom d.d. i brisanja iz sudskog registra. Znači, stečaj je zaključen na Trgovačkom sudu u Pazinu 13. 11. 2023., a brisanje iz sudskog registra 29. 12. 2023. Dan kad je bilo zaključenje stečaja 13. 11. 2023. je tolika kiša padala u Pazinu. To se sljevalo, to su bile takve bujice.
AMRA: Su suze bile nebeske?
PAVLINA: Da, i bili smo prisutni sudac Damir Rabar, zapisničarka Vincel, onda stečajna upraviteljica Marija Ružić. Predstavnik županijskog državnog odvjetništva Željko Perčinlić i ja. Znači mi smo bili oni koji su ispratili Uljanik na vječni počinak, onaj Uljanik. Da, i to je bilo tako emotivno i strašno teško, baš taj kraj. A ja sam se zaposlila u Uljaniku jer je Karlo Radolović tražio stenografa koji će biti prisutan na sjednicama, tad je bio poslovodni odbor, poslije poslovni savjet, gdje su bili prisutni direktori svih ondašnjih društava koja su bile u grupi Uljanik.
AMRA: Sve muškarci, ni jedna žena nikada, jelda?
PAVLINA: Ne, ali je bila, recimo, šefica računovodstva pokojna Zora Jakšić. Ona je bila često pozivana na sastanke i mi smo znači kao kandidati bili testirani. Ja sam pokazala jako dobre rezultate. Onda su kontaktirali moje profesore iz srednje škole upravno birotehničke i raspitivali se, tako da sam se zaposlila i odmah sam prisustovala sjednicama, ali za mene je to bio kulturološki šok, jer sam dvije godine prije radila u Mirni Banjole i Mirni uzgaralištu riba Budava, znači uvijek je bilo sve povezano s morem i uvijek mi je ured gledao na more, gdje su bili sasvim jedni drugi odnosi. Tako da kad sam došla u Uljanik, to mi je bilo kao da sam došla negdje u tako jedno fino društvo, svi su bili jako kulturni i pristojni. Dočekao me Dobrović Vladimir, uputio što je moj posao i kakva su pravila ponašanja. I on mi je, cijeli radni vijek njegov, do mirovine, bio tako velika podrška i ja sam ga zvala Anđeo Čuvar jer kad su bile tako neke teške situacije mi je znao stvarno biti pravi zaštitnik. I ono što me je bilo jako, jako ugodno iznenadilo svi moji kolege, muški kolege uglavnom, ipak je brodogradnja pretežno muška djelatnost, su stvarno mi pokazivali veliko poštovanje i podrišku i osjećala sam se dosta i zaštićeno i kad su bile takve neke situacije malo, od vanjskih. Od vanjskih sam znala da se, kome se mogu obratiti da mi se ništa neće ružno desiti.
AMRA: Da, bilo je jako zanimljivo što tvoji poslovi bili vrhunski povjerljivi.
PAVLINA: Jesu.
AMRA: Ti si uvijek bila tako diskretna, uvijek si to tako obavljala izvana sa lakoćom, a zapravo si svašta znala i svuda si sudjelovala od početka.
PAVLINA: Jesam, ali ja sam to u svoj glavi posložila tako, jednostavno da… sam znala zadržati i bilo bi smiješno jer su se situacije mijenjale i doslovce iz sekunde u sekundu, prepričavat ko kad gledaš one meksičke sapunice. Jedan prenese jednome pa drugome pa trećemu. U ovoj sekundi je situacija bila katastrofalna za par minuta bi došao neki poziv iz Vlade ili iz Ministarstva. Otvorio bi se put. Pa bi se to tako doslovce u sekundi prelomilo i bilo je najbolje mirno čekati razvoj situacije, uvijek biti hladnokrvan. I tu sam se sjećala svoje profesorice iz prve pomoći pokojne, gospođe mislim da se zvala Marija Licul. Ona nam je govorila: “Predmetu pristupiti hladnokrvno, sabrano, bez panike, odstraniti nepotrebno.” E to mi je bila zvijezda vodilja. Ja sam se uvijek time vodila. Znači, oko mene je mogao biti kaos, ali uvijek sam bila koncentrirana na ono što se događa i da budem hladnokrvna i da objektivno vidim situaciju da ne napravim nekakve kardinalne greške. I bila sam jako brza u poslu. I to mi je pomagalo da mogu… imala sam uvijek vremena pregledati ono što sam napravila i ako je trebalo ispraviti, korigirati.
AMRA: A bilo je poslovično da ti sve uvijek točno radiš, da si toliko efikasna, baš je ono, mislim, ti i ja smo radile…
PAVLINA: … jako puno zajedno, da.
AMRA: A ti si isto meni uvijek bila podrška, uvijek si mi lijepo govorila i uvijek bi mi prenijela ako me netko pohvalio.
PAVLINA: Obavezno, pa jer si zaslužila!
AMRA: Jer mi je to uvijek bilo nekako drago čuti. Zanima me kako si ti, obzirom da si radila u takvom kao muškom okruženju, kako si ti to doživjela, da li si mislila da si imala mogućnost napretka, kako si mislila da je bio odnos prema ženama i napredak i to me zanima vezano za karijeru, ne zanima me samo recimo ti osobni odnosi, osobni… u kojima su pojedini ljudi bili dobri prema pojedinoj ženi, zato što su imali nekakve kolegijalne odnose, nego me zanima ono generalno.
PAVLINA: Aj, jako teško pitanje. Ove starije generacije, tamo tih 1980-ih i 1990-ih je bio drugačiji odnos prema ženama, pa bilo je to onako malo smijuljenja. Malo omalovažavanja… pa šta će ona. Drugačiji odnos je bio dok ove mlađe generacije, to se jako promijenilo, moram posebno pohvaliti Antona Brajkovića. Kroz njega sam stvarno vidjela… jako je poštivao žene i uključivao ih je baš kao stručne osobe, pa recimo vidjela sam odnos Karla Radovolovića prema Loreni Mišković koja je bila interni revizor stvarno joj je ukazao veliko poštovanje i bio je velika podrška kad je ispitivala neke nepravilnosti, u Uljaniku, stvarno su joj sva vrata bila otvorena. Pa onda se sjećam pokojne Zore Jelače.
AMRA: Da, ona je vrhunska bila.
PAVLINA: Da. Pokojna Zora Jakšić. Onda se sjećam pokojni Rocek je hvalio, prije mene je stenogramske bilješke vodila gospođa Katica. Ja ne znam prezime koje je bilo i nisam je nikad upoznala. Ali isto su je hvatili kao veliku stručnjakinju. Pa smo imale prekrasne informatičarke, pokojnu gospođu Ružicu Šešelju koja mene učila na prvim personal kompjutorima. A na onom starom sustavu su mi dali gospođu Loredanu Petković. Znači, jako puno sam učila od žena. Poslije nam je bila administratorka Tanja Radanović, isto prekrasna. Aj, da nekoga ne zaboravim. Pa onda smo imali šeficu računovodstva, Tanju Pauletić, isto su je poštivali. Pa onda Loreanu Floreano.
AMRA: Orietu Floreano.
PAVLINA: Da, Orietu Floreano. A nekog ću zaboraviti…
AMRA: Dobro, znači, ženski rad se cijenio, a da li je bilo mogućnost napredovanja? Da li je to bilo formalizirano, vezano uz plaću, vezano uz status?
PAVLINA: Pa nisam baš toliko bila uključena. I Ester Buić nam je bila kao šefica pravne službe i ove druge pravnice, isto. Šta se dešavalo u njihovim odjelima jer kod nas je bilo malo žena. Ja mogu za sebe reći stvarno da sam imala veliku podršku jer sam uz rad bila upisala studij poslovne informatike i da sam imala kompletnu podršku naročito informatičara. I Veljka Grbca, Valtera Štembergera, Emila Kožjana, Guido, stvarno puno kolega, onda Giorgio Olujić, Goran Pikot, Rade Jelenić, pa to su sve muškarci. A ja se ne mogu načudit, nadivit koliko su oni meni pomagali. Ja nisam bila učila engleski, meni je Giorgio Olujić svaku lekciju bio prevodio. Ja sam učila njemački i talijanski, poslije sam išla na tečajeve engleskog. Sjedio je strpljivo sa mom i lekcije mi je prevodio i ja sam tako učila s njim.
AMRA: Bravo.
PAVLINA: Stvarno.
AMRA: I dobro si naučila?
PAVLINA: Jesam, jesam.
AMRA: Baš jesi, a reci mi Pavlina, jesi ti obiteljski bila vezana za Uljanik?
PAVLINA: Ne, niko meni nije od obitelji radio u Uljaniku, ne. Mama je bila profesorica glazbenog. A tata je radio kao aviomehaničar.
AMRA: Znači ti si prva u svojoj obitelji.
PAVLINA: Je. I zadnja kao kćer. A poslije mi se muž bio zaposlio. On je došao iz Rijeke i radio je kao strojar kompresora i kao vodoinstalater…
AMRA: Na brodu?
PAVLINA: … jer je te certifikate. Ne! Na brodu ne, nego po Uljaniku. Znači… imali smo… kompresor za zrak, to je održavao. On je bio nekad u opusu, poslije u brodogradilištu, pa u Uljaniku u stečaju, pa Uljanik brodogradnji, tamo je završio.
AMRA: Da, da, prošao je kroz sva društva.
PAVLINA: Skoro, da.
AMRA: A da li, da si recimo, tijekom svoga rada doživjela… Da se netko žalio na te odnose, da je bilo neprimjerenih komentara, da je bilo neprimjerenih situacija i tako.
PAVLINA: Pa sjećam se jedne gospođe, Lorenc… Lorencin, nisam baš sigurna, ona je radila kod Trbojevića. Znam da je bila uložila žalbu za mobbing i to je bilo jako strašno, ali nije baš doživjela neku pravdu, koliko se sjećam. Sanja, mislim da je Sanja Lorencin, može se provjeriti. Nažalost, više sam slušala o mobingu kolegica iz knjigovodstva od svoje šefice. I to mi je bilo prestrašno.
AMRA: Da su žene prema ženama bile…
PAVLINA: Da, da. I meni je to bilo nešto nepojmljivo. I tu je veliku ulogu bila odigrala Lorena Mišković koja je zvala šeficu. I puno s njom radila i razgovarala i molila da pazi na odnose, kako se ponaša. Znam da je jedna kolegica čak imala i psihičkih problema zbog toga što se dešavalo. To su bili takvi pritisci, ali nepotrebno. Po meni je to bilo totalno nepotrebno.
AMRA: Reci mi obzirom da si bila na takvoj poziciji, da si mogla vidjeti, kako ti se činio odnos državnih vlasti prema nama, ono što možeš reći u smislu, recimo, od kad si počela radit, da li se to mijenjalo, da li se to pogoršavalo? Poboljšavalo?
PAVLINA: Najbolja je bila podrška za vrijeme Karla Radolovića. Od ondašnje Istarske banke, SDK, tadašnjeg.
AMRA: To još uvijek o Jugoslaviji govorimo.
PAVLINA: Da, da, osamdesetih i devedesetih. Jako puno je bilo podrške iz doba kad je bio ministar Vrdoljak, a mislim da je onda bio premijer Zoran Milanović, onda smo imali jako puno podrške. Pa se sjećam pogoršanja kad je bio Porges ministar, Fižulić. Onda smo imali nekakve upravne odbore, onda su počele te neke kombinacije i želje za smjenom, pa onda je bio… Ne mogu se sad sjetiti. Ali sjetit ću se, Mate Babić nametnut kao predsjednik uprave.
AMRA: Da, to se sjećam.
PAVLINA: Da, ali interesantno… jer ja sam prisustvovala svim tim sastancima. Da svi ti koji su dolazili izvana nakon što su završili svoje mandate ili, kako bi se reklo, svoje zadatke u Uljaniku, a ja sam s njima morala surađivati kao zapisničar jer sam im uvijek prije naredne sjednice morala slati zapisnike na pregled. Uvijek su odlazili sa velikim poštovanjem prema meni. To pred svima su se uvijek sa mnom pozdravili. I zahvalili se što sam uvijek bila objektivna, znači nisam držala ničiju stranu u tim zapisnicima, nego objektivno prikazivala događaje. Nisam ništa korgirala, ništa skrivala, ništa kombinirala, tako da mi je to bilo jako interesantno, i meni.
AMRA: Da, kroz tvoj radni život je prošlo jako puno ljudi…
PAVLINA: Da, je. I Golob je bio instaliran od vlasti ondašnjeg HDZ -a. Isto je bilo pristojno kulturno.
AMRA: Zapravo da..
PAVLINA: Ali bilo je jako puno tih previranja.
AMRA: Vodila se stalna borba do krajnjeg rušenja.
PAVLINA: Je, je. Popijač kad je bio, onda je krenulo nekako to. Da, više loše. Ove je novije vlasti recimo. Čačić isto, nije mi osto baš u ugodnom sjećanju. To je bilo ono naprasno tjeranje na privatizaciju. Tako, bilo je dosta bahatluka i nekih čudnih ponašanja na što mi nismo bili naučeni jer ljudi s kojima sam ja radila su jako bili jednostavni, pristupačni, nije bilo tih nekih visina i ko sam ja. Tako da, bilo je to dosta ružno. A bilo je i žena koju smo imali u Nadzornom odboru koje su bile instalirane, recimo sjećam se. Bila je Dubravka Ranđelović. U, to je bilo nešto tako neopisivo. Čudno ponašanje jako. Jako, jako čudno ponašanje.
AMRA: Ti si zapravo dosta stvari trebala potrpiti i šutiti…
PAVLINA: Da, jesam…
AMRA: A to nisi nikad osobno doživljavala?
PAVLINA: Ne, zato jer sam znala da su ti ljudi prolazni, ja sam tamo. Moja zadaća je opet da budem objektivna, nepristrana, da čim više pozitivno djelujem, da umirim, smirim, da ne raspirujem vatru, nepotrebno je to.
AMRA: Da, ti si baš imala to što si rekla, jednu veliku, recimo, duhovnu snagu, s time si jako zapravo puno doprinjela, mogućnosti da svi ti ljudi rade.
PAVLINA: Pa da, ali sam ja osjećala da to mogu, da je u redu i uvijek samo, znači, pomoć, da se situacija sredi. Sa što manje štete, a što više koristi za toliko puno ljudi koji su vrijedno radili, koji su se mučili, koji su po ljeti na 50 i 70 stupnjeva tamo kad se lim užario, na brodu radili, varili. Da.
AMRA: A znaš, mi smo stvarno imali to neke plemenite ciljeve.
PAVLINA: Jako.
AMRA: Mi smo htjeli da opstane. I da ljudi imaju posla i da se radi. Da.
PAVLINA: … i sitni ti obrtnici i veći obrtnici koji su bili okolo nas, i škole, i fakulteti, i Brodarski institut, i Fakultet strojarstva i brodogradnje, Hrvatska brodogradnja i Jadranbrod. Bilo je to puno suradnje. Jako puno suradnje, nažalost, kad smo propadali. Bila sam jako svjesna da je loše kad sam unosila prijave tražbina i kad sam vidjela da nam je dug preko četiri milijarde ondašnjih kuna. A onda sam postala svjesna da je to jako, jako teška situacija i da neće baš biti dobro.
AMRA: Ovako kad gledaš unazad, šta bi rekla da nije bilo dobro u smislu tih… za ženu, u Uljaniku, što nije bilo nešto što bi ti tako isto se ponašala, što mi misliš da nije bilo možda korektno ili možda…
PAVLINA: Ma, općenito. Ja mislim da su neka radna mjesta bila jako podcijenjena i potplaćena. Ali to je ovisilo sve o šefovima ili šeficama. A mislim da je pravi šef onaj koji se zna izborit za svoje ljude, koji realno sagleda i koliki je teret tih poslova i koliko treba biti nagrađen. Mislim da je tu bilo jako puno poslova koji su bili potplaćeni, naročito knjigovodstvo, računovodstvo, kadrovska služba. To mi je bilo jako žao. I dan danas razmišljam o tome. Pa i čistačice isto, jer ti bez čistačica ne možeš, spremačica. To su isto poslovi koje treba cijeniti. Sjećam koliko su bile požrtvovne te žene. Imali smo ogromne sale za sastanke koje sam na kraju ja čistila. Kad smo došli u stečaj, kad nismo plaćali takve službe. Bila je gospođa Bosa. Jedanput sam je vidjela, popela se i čistila prozor. Skoro sam infarkt doživjela kad sam je vidjela. Onako staru, jadnu, mršavu, sitnu. Kako se popela gore i čisti… Pa je bila gospođa Mira. Bilo je tu puno vrijednih žena. Pa naša Pavica iz bifea.
AMRA: E da…
PAVLINA: Uvijek ljubazna, nasmiješena, koja je kuhala kave vječno, čisto, sve uredno, pedantno. Uvijek lijepa riječ za svakoga. To je baš svima nama toliko puno značilo.
AMRA: Je da, mi smo stvarno imali tu snagu da smo imali dobre odnose i to je bilo nešto…
PAVLINA: Baš obitelj.
AMRA: … i nije ti bilo teško raditi.
PAVLINA: Pa kad su dolazili razni državnici, predsjednici, premijeri…
AMRA: … ambasadori…
PAVLINA: Pa smo imali krasne domaćice i divnu, idealnu i pokojnu Suzanu, pa bila je i Magda, gospođa Magda isto. Pa svi smo bili ko jedno. Tu smo imali sastanke, dogovorili smo se ko će šta raditi, točno se znala pozicija svega, ali moram još nešto reći za naše službene vozače. To je bio prvo Denis Orlić, poslije Davor Škrtić, meni u mom poslu, to je bila takva pomoć i podrška, sigurnost, toliko su bili samozatajni, prekrasni. Mogla sam se pouzdati u njih i kad su nosili povjerljive dokumente, naročito oko spašavanja Lenca. Je bio velika, velika podrška, sjećam se Davora Škrtića koji je ulazio na sastanke pa nosio našem Karlu Radoloviću dokumentaciju koju sam ja bila dobila i morao je hitno odnijeti. Tamo je isto bilo jako puno skrivenih igara, a htjeli smo pomoći da se spasi. U prijevozu brodovlasnika kad su bili momenti koje čovjek stvarno ne bi mogao ni sanjati, sudari na autocestama, pa su se morali snalaziti, voziti u hotele, pa s njima organizirati noćenja ili tražiti razne puteve da dođu na vrijeme na aerodrome. Pa su prevozili i bolesne naše radnike i bili im podrška i to je bilo nešto neopisivo.
AMRA: U kom smislu, kako cijeniš taj socijalni odnos prema radnicama i radnicima? Da li misliš da je Uljanik u tom smislu bio jedna kvalitetna firma?
PAVLINA: Što se tiče višeg nivoa, zapovjednog. Tu s kojima sam ja surađivala je bilo u redu, ali sam isto tako čula priče od radnica. Niži nivo zapovjedanja da baš i nije bilo u redu i to mi je jako žao. A ne znam… Da li su se mogle kome požaliti i šta su prolazile, sigurno im je bilo teško. Ali kad ga sam čula za neke nepravilnosti, ja sam to obavezno prenosila svojim šefovima i molila da se nešto učini i da se zaštite. Jer jednostavno sam smatrala da ne smijemo prelaziti preko toga i šutiti. Mora se razgovarati o tome i kad znaš da je neko u nevolji, moraš pomoći.
AMRA: Da.
PAVLINA: Nije u redu, takvi odnosi nisu u redu. Niti muški prema muškim osobama, niti muški prema ženama, ni žena prema muškarcu, ni žena prema ženi, u bilo kojoj relaciji.
AMRA: A reci mi, što misliš o mogućnosti napredovanja žena, ti recimo, možeš po meni vidjeti, možeš vidjeti po…
PAVLINA: Da, i Lorena Mišković, ona je bila i doktorirala.
AMRA: Dal misliš da je to bilo ok?
PAVLINA: Pa u nekim sredinama je sigurno bilo ok, a u nekim sredinama vjerovatno nije bilo i nisu mogle napredovati. Sve je ovisilo o šefu. Da, neki su stvarno podržavali i pomagali. Ja sam u svom slučaju rekla stvarno… Imala sam dva porođajna i uvijek sam se vratila natrag na svoje radno mjesto. I cijelo vrijeme veliku podršku. Jako veliku podršku što je mene i iznenadilo. Jako ugodno i jako sam zahvalna na tome.
AMRA: A reci mi kad bi morala navesti nešto što ti je bilo teško i ružno, šta bi rekla?
PAVLINA: Uh, takve stvari sam uglavnom pokušala zaboraviti. Pa bile su recimo neke ružne stvari od vanjskih kad smo imali one generalne inspekcije kad je vojska dolazila u one, to je bilo za vrijeme Jugoslavije, onda je bilo tako tih nekih ponašanja s tih strana tih vanjskih, što nikad u Uljaniku ne bi se dozvolilo, ali kažem imali smo našeg Dobrovića Vladimira koji je to izvrsno koordinirao i nije dozvoljavao da mi žene prolazimo neka mučna i neugodna iskustva. Pa ja se sjećam, recimo, i Damira Bjelića koji mi je bio šef, i Anton Višković, i Ljiljana Kurteš. Stvarno, kad god sam imala neke probleme i svima njima sam se mogao obratiti i uvijek su reagirali. Nije mi se desilo da neko bi zataškao i pravio se da ga nije briga. Stvarno, to je bila velika sreća.
AMRA: Zapravo ti si, zaista kako si rekla od početka, ispratila si Uljanik. Prošla si četiri dekade praktički u Uljaniku.
PAVLINA: Da, i dva stečajna upravitelja.
AMRA: Da, dva stečajna upravitelja.
PAVLINA: Da, evo, interesantno, kamen temeljac je položila carica Sisi. A zaključenje stečaja je…
AMRA: … isto žena.
PAVLINA: Da, stečajna upraviteljica Marija Ružić.
AMRA: Nakon 160…
PAVLINA: …i nešto godina. Da, da.
AMRA: Gle, možda se opet nešto razvije, možda se preokrenu energije.
PAVLINA: Pa to bi bilo dobro, ali nikad više neće biti onaj Uljanik u kakav sam ja ušla.
AMRA: Ne, ne…
PAVLINA: Kad je bilo…
AMRA: Druga su bila vremena.
PAVLINA: … osam tisuća zaposlenih i dvije tisuće kooperanata. Tad kad smo radili brodove za Kineze. Jako puno smo s Rusima radili.
AMRA: Da, u tom istom poslu bila je jaka ta međunarodna komponenta, ti si isto upoznala sve moguće ljude.
PAVLINA: I nagledali smo se isto raznoraznih ponašanja. Od tako jednostavnih brodovlasnika, za koje čovjek uopće ne bi rekao da su brodovlasnici, jer su se ponašali tako skromno, do nekih koji su tako izgledali malo posebnije i ponašali se posebnije. Ali smo sve to odradili.
AMRA: Pričaj za onu tvoju biljku koja je uvijek bacala mlade.
PAVLINA: Joj, ono je bilo tako interesantno. Ja sam u uredu imala jedan cvijet. Kad bi brod odlazio, kad je bio isporučen, bio bi uvijek se pojavio neki list koji se osušio i otpao. A kad smo ugovarali nove brodove, bi se desio novi izdanak. To je bilo tako simbolično i simpatično.
AMRA: Je, uvijek smo gledali tu biljku.
PAVLINA: Da, da. [smijeh] Nešto posebno je bilo. Posebno iskustvo. Evo kako su biljke isto osjećale energije i reagirale. Malo čudno bi rekao čovjek, ali desilo se. Da.
AMRA: Da. Da li bi nešto recimo, da si mogla promijeniti, da li bi ti nešto promijenila?
PAVLINA: Hm. A vjerovatno bih manje tih potresa i stresova i pogotovo ovo zadnje, ovo uhićenje, isto. Jer smatram, koliko sam ja vidjela ljude s kojima sam surađivala, to su bili direktori, uvijek mi se činilo da svi radimo u cilju opstanka brodogradnje, da ljudi budu zaposleni, da se pridonosi i da cijelo društvo i Hrvatska ima koristi od toga jer su se plaćali porezi i doprinosi i državi i ljudi su imali plaće. Znači svi ovi koji su bili povezani uz nas, dobavljači, partneri, škole, jako puno se pomagalo školama, bolnicama, vrtićima. Ja se sjećam SOS-a, onda udrugama, gdje se, recimo, baš udruga Dodir gluhoslijepih plaćalo za školovanje dva studenta koji su učili metode Helen Keller u Washingtonu, škole za odgoj i obrazovanje, ma, puno. I naročito me iznenadilo, iako me to neugodno iznenadilo kad smo propadali da se niko, ali doslovce niko od njih nije javio i rekao šta toliko blatite Uljanik pa pomogli su nam, nabavili su aparate za bolnice. Jer se jako puno odrađivalo i fizički. Stavili su nam pločice, promijenili su, ne znam, stolariju, napravili željezne ograde. To je bilo jako puno rada Uljanikovaca uloženog. Pomagalo se. Toliko puno stanova se napravilo za Uljanikove radnike, stadiona. Ne znam, meni je to bilo jako čudno. Nije Uljanik samo uzimao. Jako puno je dao ovom društvu. Sjećam se kad sam išla na jedan specialistički pregled koji mi se pretvorio u noćnu moru, ja sam sat vremena dok je taj specialistički pregled trajao slušala od doktorice blaćenje Uljanika. I to mi je bilo prestrašno. Ali jednostavno je bila nedokaziva šta god sam ja pokušala objasniti.
AMRA: Strašno…
PAVLINA: To je bilo prestrašno kolika je to bila mržnja i gorčina. Mi porezni obveznici smo toliko uložili. A nije se gledalo na to. Ponos, koliko brodova koji su proizvedeni u Uljaniku plove.
AMRA: Znaš, bila je kampanja intenzivna, ljudi su povodili, ne razmišljaju, ne razumiju, prave se pametni…
PAVLINA: Ali koje je to znanje, koja je to vještina od svakog onog šarafa koji se ugradi u brod, ne znam, od projekta, od svega, pa to treba osmisliti, napraviti. Svi su povezani unutra. Radnici koji su radili, zavarivači, ne znam, cjevari, konstruktori, programeri, projektanti.
AMRA: A da li ti znaš, recimo, neka zanimanja ženska koja bi mogli još…
PAVLINA: Pa zavarivačice su bile, to je bilo čudo u Jugoslaviji. Baš je bilo nešto posebno, znam da je pisalo dosta u novinama, žena zavarivač, stvarno. Pa imali smo konstruktorice, programerke, informatičarke.
AMRA: A radnička zanimanja?
PAVLINA: To se ne sjećam, nisam baš toliko bila u tome. Za zavarivačice znam. Da, da.
AMRA: Jel mi želiš još nešto reći, ako se sjetiš? Pa ćemo onda još razgovarati.
PAVLINA: Pa je najboljnije, znači ta propast. I još bih nešto htjela reći što mi je posebno bilo teško kad sam radila u stečaju na arhivi.
AMRA: Ajoj, da…
PAVLINA: To je bilo, ulazili smo u prostorije koje su ostale baš onakve. Onaj zadnji dan gdje su bile šalice nepopijenih kava, znači nakon par godina, komadići sendviča ostali, odjeća ljudi, to govorim za PIS poslovno-informacijske sustave koji su isti dan, znači, je išlo podruzeće u likvidaciju, koji su napustili svoje prostore. Ono mi je bilo kao nekakva apokalipsa, prestrašno. Kad znaš koliko ljudi je bilo tamo, šta se sve tamo radilo, odvijalo, kakvi su se programi, da je bilo nešto posebno i za vrijeme Jugoslavije, radili. I onda dođeš, pustoš, nema nikoga, pa prolaziš. Moraš pregledati svu tu papirologiju pa osobne bilješke. Ono je bilo prestrašno. Preprestrašno. Jednostavno ne pojmivo da svega toga više nema. Toliko znanje, tolika mudrost je ostala negdje u virtualnom svijetu. Nismo ni mogli doći do toga. Nismo imali pristupne podatke. Baš mi je to bilo… grozno.
AMRA: Dal bi voljela ponovo isti posao raditi kad bi mogla?
PAVLINA: A, svjesna sam da je to nemoguće u tom okruženju. Ali što se tiče tih administrativnih poslova, znam da bi se mogla nositi s takvim izazovima. Ali sad sam baka, uživam u toj ulozi više i nekako… Iako i dan danas pomažem stečajnoj upraviteljici jer nakon zaključenja stečaja je otvorena stečajna masa iza Uljanika i morat će se izvršiti isplata drugog višeg isplatnog reda u kojoj ću vjerovatno učestvovati, ali više nikad, svjesna sam, neće biti. I puno ljudi je preminulo u međuvremenu s kojima sam krasno surađivala. Tako da to je jedno vrijeme koje je prošlo i šteta je. Ja mislim da je stvarno šteta…
AMRA: … da se dozvolilo…
PAVLINA: … da se dozvolilo da se tako ode.
AMRA: Eto, hvala ti puno Pavlina. Ako se ti još nešto sjetiš, reci mi i još se možemo čuti, mi ćemo ti ovo poslati na transkribiranje. I kao što znaš, uvijek mi je bilo tako lijepo s tobom raditi.
PAVLINA: I meni s tobom.
AMRA: Uvijek si mi lijepo, uvijek bi mi rekla da mi zeleno stoji kao da sam gorska vila. To se uvijek sjetim kada obučem zeleno.
PAVLINA: Je, je, pa samo koja je tvoja uloga bila značajna i u pregovorima s brodovlasnicima i sve što si ti prolazila, što mi ne znamo.
AMRA: Da, nije lako bila stvarno.
PAVLINA: Da, a i bila si bliska, znači, s muškim, zapovjednom muškom strukturom. Isto si ja mislim imala veliko poštovanje.
AMRA: Pa da, jesam.
PAVLINA: I veliku ulogu koju si dobila i odgovornost koju si nosila i vjerovatno i podršku svojih muških kolega.
AMRA: Imala sam jako veliku odgovornost.
PAVLINA: I dan danas vjerovatno imaš.
AMRA: Da. Je, je. Ne mogu reć… stvarno, eto hvala ti.
PAVLINA: Hvala tebi.