AMRA: Danas je 9. travnja 2025. godine i s nama je gospođa Ranka. Ona će se predstaviti i reći nešto o sebi. Ranka, molim te, reci o sebi nešto. Kad si rođena, gdje si radila, gdje si se školovala, ja ću ti onda dalje postavljati neka pitanja.
RANKA: Ja sam Ranka Knežević, rođena sam 1963. godine, a u Uljaniku sam od 1980. Bila sam dvije godine na praksi, nakon toga sam jedno vrijeme radila preko Omladinske zadruge, tako se zvala, Omladinska zadruga. I oni su, navodno, su bili zadovoljni sa mnom, obećali su da će me primiti. Na prvi oglas nisam prošla i nakon par mjeseci sam dobila posao u kadrovskim poslovima. U stvari, cijeli svoj život sam radila u kadrovskim poslovima, od 1982. godine.
AMRA: A reci mi, šta si završila?
RANKA: Završila sam srednju upravnu školu.
AMRA: Ovdje u Puli?
RANKA: U Puli, da, da, tad se zvala “Branko Semelić”. To je bila, u stvari, dvije godine je bila opća srednja, a zadnje dvije su bile kao usmjerenje.
AMRA: Šuvarova generacija, u Ekonomskoj školi, tamo sam ja suradnik u nastavi. A reci mi, Ranka, ti si imala neke obiteljske veze u Uljaniku? Da li je netko tebi radio ili si ti prva?
RANKA: Ne, nisam imala nikakve veze. Mislim da je u Uljanik mogao doći svatko. Ne znam, ja tako imam osjećaj. Kad sam bila u Elektroistri na prvoj praksi, svi su me pitali ‘ko mi radi u Elektroistri. U Uljaniku nikog nisam poznavala, stvarno nisam. U Centru za obrazovanje su jednostavno primali sve. Ja mislim, možda baš sve one koji nisu imali gdje.
AMRA: A reci mi kako… opiši mi malo tvoj posao, koje si vrste poslova radila.
RANKA: Na početku sam radila u kadrovskoj službi na zaprimanju radnika. Znači, davala bih ljudima ugovor da potpišu. Radila sam im karticu za ulaz u Uljanik. I prijavljivali smo ih na zdravstveno i na mirovinsko osiguranje. Mislim, cijeli moj život je uglavnom takav posao bio. Radili smo porez. Radili smo beneficirani, da, to nam je bilo…
AMRA: A reci oko beneficiranog staža, je li bilo dosta zanimanja unutar Uljanika koja su imala?
RANKA: Jako puno, da. Ljevaonica cijela, recimo, ona je pripadala tada strojogradnji. Svi su tamo imali beneficirani, i inženjeri. Mislim da su imali i žene koje su radile tamo u pogonu. Brodogradilište isto. Mislim, 90 % zanimanja da je imalo taj beneficirani.
AMRA: A šta je to značilo?
RANKA: To je značilo da su to teški poslovi, na kojima za godinu dana, dobivali su po 15 mjeseci radnog staža. To su sve bili s teškim uvjetima rada poslovi.
AMRA: To je, na primjer, bilo ono…
RANKA: Elektrozavarivači, brodomonteri u ljevaonici su bili, ljevači bijele kovine…
AMRA: Da, dizaličari.
RANKA: Dizaličari, da, dobro, to su već malo lakše, da. Ali jako puno, sad se ne mogu… Brodski elektroinstalateri su jedno vrijeme, i stolari isto imali, kasnije su im ukinuli to. Ali sva ostala zanimanja na brodu… Sad se ne mogu sjetiti, ali znam da su bili… Pa dobro, brodoskelari, oni i danas imaju, svi oni, da.
AMRA: To znači da se vodilo računa o dobrobiti radnika.
RANKA: Da. I imali su, znači, više dana godišnjeg, to je isto bilo bitno, počeli su odmah s 30 dana. Dok smo mi ostali s 20, pa bi do 27 mogli doći. Oni su odmah imali 30, pa ne znam, mislim do 35 da su neki imali.
AMRA: A recimo, je li se to osjećalo na plaći ili ne?
RANKA: Da, imali su i na plaći isto. Mislim, to je platni radio više, oni to znaju, ali mislim da su imali dodatke na plaći isto. Imali su bolju plaću sigurno i svakako da će imati i bolju mirovinu, ali mislim da su i zaslužili, da.
AMRA: A reci mi, onda kad si ti s tim radnicima radila, jesi se ti onda s njima, recimo, zbližila na neki način?
RANKA: Jako, da, jesam jako. Oni su mi svi i danas prijatelji, kad god nekog sretnem, ja sam tako sretna. Recimo sad ih ima već dosta što su u mirovini, šta, naše generacije su… I uvijek mi je drago stati s njima i popričati, tako i oni, mislim da vole sa mnom popričati.
AMRA: A reci mi, ti bi njih samo tijekom tog perioda kad si ih zapošljavala, ili ste i poslije imali neke kontakte, ako su mijenjali radna mjesta?
RANKA: Da, da, naravno, dolazili su. Nekad su svaki mjesec radnici kod nas u matičnom uredu, to je bio matični ured, dolazili i pečatirati zdravstvenu iskaznicu. To je bila jedna knjižica. Znači, da bi mogli uopće otići kod doktora, svaki mjesec se pečatirala, svaki mjesec. Za sebe i za članove. To je bio baš posao, da jedan samo radi. Mi smo jako dugo radile, svaka je imala svoj posao. Ja sam vodila matične knjige, a i tu moram kod tih matičnih knjiga spomenuti, to sam se kući sjetila, Valeriju Cukon. Ta žena je krasopis imala, predivno je pisala. Ona je, kad je otišla u mirovinu, još mjesecima dolazila vidjeti da li su te knjige ostale uredne, da li je netko tko je nastavio…
AMRA: A bi mogli s njom popričati?
RANKA: Ne, ona je umrla. Ali Mariza Blažić, ona je nastavila poslije, ona je stvarno bila uredna. I onda u jednom momentu, kako su se kod nas isto šefovi mijenjali, rekli su da bi bilo najbolje da svi sve radimo, da svatko zna i beneficirani, i ugovore, i zdravstvo, i mirovinsko, jer onda kad jedne nema, da se to ipak može. Ne znam koliko je to bilo dobro, ovako je netko bio specijalist za taj beneficirani, znao bi sve. Netko poslije nije mogao tako pohvatati, ali tako smo nastavili. Poslije nas je ostalo sve manje…
AMRA: To je bilo jako važno, jer su to bili statusni uvjeti za ljude, njihov život je ovisio o tome.
RANKA: Mi smo bili takva služba, dobro, tako su i šefovi naši htjeli, da smo ljudima radili i zahtjev za mirovinu. Znači, ni jedna druga firma nije ljudima radila, to je bila tvoja osobna stvar, da ti napraviš. Radili smo našim braniteljima zahtjeve koje smo slali u Pazin. To danas isto još uvijek radi. Sve smo radili što god smo mogli, da njima olakšamo. Ne samo ono što je bio naš posao.
AMRA: A reci mi, ljudi su od svukud dolazili?
RANKA: Da je, jako puno je bilo ljudi iz Bosne, mislim bilo je i iz Srbije, ali mislim najviše je iz Bosne, iz Slavonije kasnije. Imali smo čak jedno vrijeme u Slavoniji, u jednoj školi, za zavarivače su osposobili. Ne znam koliko je to bilo dobro. To su bili mladi ljudi, možda 18 godina. U stvari, u to vrijeme već je i Uljanik stajao loše, pa su se vratili kući, nisu mogli. Baš su elektrozavarivače obučavali da bi ih doveli ovdje. Čak su išli i u Bosnu, isto su tako htjeli, ali mislim, nakon toga se, nažalost, sve ovo desilo pa…
AMRA: Da, da… A reci mi, u tom poslu si ti cijelo vrijeme bila na jednom mjestu ili si napredovala?
RANKA: Napredovala sam, da. Ja sam počela kao daktilograf. Onda sam poslije toga radila u matičnom uredu, znači kao referent kadrovske dokumentacije. A poslije toga smo…
TREĆI GLAS: Onda si išla za penziju?
RANKA: Da, onda sam bila referent za mirovinu, a poslije… U ovom Uljaniku smo svi sve radili. Ja i Mirna smo na kraju ostale tu, tako da smo u biti sve radili, i od sistematizacije, od zdravstvenih… zdravstveni pregledi su bili dosta komplicirani, jer to je bila cijela služba koja je nekad radila, a kad se sve to raspalo, morali smo sve.
AMRA: Jako puno je zapravo bilo u vašem poslu tih segmenata, od staža, od mirovine, od zdravstva…
RANKA: Da, mi kad smo počeli raditi, Snježana je malo kasnije od mene, znači, 60 i nešto nas je bilo. Služba vaša je bila zaštita od požara, zaštita na radu, imali smo psihosocijalnu službu, imali smo centar za obrazovanje, i mi smo bili radni odnosi.
AMRA: I to su većinom bile žene, je l’ da?
RANKA: Da, dobro, kod njih je bilo dosta… Ti inženjeri su bili, mjerači plina, bili su muški, a kod nas… imali smo dva referenta za zaprimanje, to je bio Vili Rakić i Ratko Gorički, oni su bili muški, mi smo ostali… A, šefovi su bili isto muški, da.
AMRA: Šefovi su uvijek bili muški.
RANKA: Da, da, da. Ratko Crnobori je bio krasan šef, on je…
AMRA: A nisam znala da je on u Uljaniku radio.
RANKA: Da, on je bio nama šef. Ja kad sam počela raditi u kadrovskoj, on je tamo sjedio. Nakon toga se…
AMRA: On je i knjigu nedavno napisao, čini mi se.
RANKA: On je umro, mislim, sad nedavno. On je bio jako dobar. Od tih šefova, Ljiljana Kurteš je bila isto…
AMRA: Ljiljanu smo isto intervjuirali…
RANKA: A da, baš mi je drago! A Dušanka Karalić, ona je meni bila prvi šef. Ona je meni, Amra, rekla, “Ja hoću primiti nekoga tko nije još nigdje radio da ga ja naučim raditi.” Ona je još živa, ali, dosta je… meni je ona bila super. I poslije Cvjetko Vretenar isto, on je bio…
AMRA: On je psiholog bio?
RANKA: Da, ali on je bio nešto posebno. Evo, njih koje sam nabrojala, njih mogu spomenuti. Ove druge ne bih, da.
AMRA: Uglavnom, jesi bila zadovoljna sa svojom pozicijom, sa svojim poslom ili si…?
RANKA: Kako kada. Nekad je bilo tu malo i pritiska i… Znaš, kad ti šef kaže, što da ti kažem, znam da nemaš vremena da ne stigneš, ali moram ti dati da radiš. Ja ne znam, meni se čini da sam ja i zbog toga se malo razboljela, jer sam bila… Previše sam se nervirala.
AMRA: Uzimala si sebi k srcu?
RANKA: Tako da, ali dobro. To je sve prošlo i drago mi je. Evo sad sam došla poslije, koliko? Godinu dana nisam bila, da.
TREĆI GLAS: Plakala je, da.
AMRA: A kako ne. A reci, ti si, znači, cijeli radni vijek provela…?
RANKA: Cijeli. Svu praksu, prvu jedinu praksu sam bila, ti kažem, nešto malo u Elektroistri. Nakon toga, sve, sve – praksu preko Omladinske zadruge i 41 godinu i nešto malo staža, sve u Uljaniku. Ja nemam niti dana staža van Uljanika. I nije mi žao. Evo, stvarno mi je bilo… Šta? Pamtiš sve ono lijepo, ono što je bilo teško i loše…
AMRA: I ružna vremena su bila. Mi smo svašta prošli, i tranziciju, i rat…
RANKA: Meni je bilo teško malo na početku, to ne znam šta ćeš s time, ali, znaš, to su bile te žene, nisu one bile možda toliko starije, ali one su bile neka druga generacija. Ja mislim da mi poslije, ovima mladima, smo samo pomagali, znaš. One nisu baš… Ali dobro. Meni je Mariza Blažić, ona me je najviše naučila i najviše mi pomagala da preživim, u biti.
AMRA: Da, da. Vidiš, to je, recimo, neka zanimljiva situacija. Ti si došla zapravo u ženski kolektiv. U tu žensku radnu sredinu.
RANKA: Da, devet nas je bilo.
AMRA: I kažeš da nije bio taj neki odnos prema mladim ženama?
RANKA: Ne. One su prvo malo bile ljute zato što sam bila dosta mlađa, što sam već… u matični su me stavili, Ljiljana Kurteš me stavila tamo. Ali dobro, kažem, Mariza mi je pomogla, radila sam i onu fluktuaciju koju nisam pojma imala kako se radi.
AMRA: Šta znači fluktuacija?
RANKA: Fluktuacija je bila, znači, svaki mjesec se radilo – radnici koji su odlazili, dolazili, koliko je bilo žena… To sve ima tamo, podatke, možda ako bi njoj bilo interesantno koliko je bilo žena… Imali smo, pa znaš da smo i s Dušankom napravili nekakvu, možda baš za žene nekakvu…
AMRA: E to ako imate…
RANKA: Doći ću ja jedan dan pa ćemo otići tamo. Je l’ mogu tako govoriti kad snimaš?
AMRA: Da, da, da, naravno.
TREĆI GLAS: A, u kadrovskoj, pa da vidimo je li ima…
RANKA: Da, da, mora biti negdje, znači svaki mjesec se radilo koliko bi ljudi otišlo, koje stručne spreme, koliko je od toga žena – u postotak sve. To je bila ta fluktuacija radnika, kako se to kretalo.
AMRA: Da, to bi bilo jako zanimljivo.
RANKA: To se godinama radilo, a nakon toga su to napravili u Burinu, pa se možda po Burinu ti podaci mogu izvaditi. Ali to je već kasnije. Da, da, da, možda ćemo, ja znam za od 1980-ih godina.
AMRA: Da, to bi bilo jako lijepo.
RANKA: Da, sjetila sam se ja i toga kući, da bi možda to moglo pomoći. Doći ću, imaš vremena? Možda poslije Uskrsa.
AMRA: Da, bilo kada, bilo kada kad možeš. Bili bi ti zahvalni.
RANKA: Ja i ona ćemo skupa to potražiti, ako će me pustiti oni unutra, mislim da hoće, da.
AMRA: Mislim, ja sam još razgovarala i sa Samirom i mi imamo potpisano od njega da se to može raditi i on to zna, jer to je jako jedna važna stvar za povijest, za Pulu, za Uljanik.
RANKA: Meni je baš drago da me ona zvala.
AMRA: Eto, hvala ti. Da li imaš, recimo, neki događaj koji te se jako dojmio ili nešto što ti je bilo jako lijepo ili što je ti bilo jako ružno ili tako?
RANKA: Bilo je teških trenutaka kad su k nama dolazili ti bolesni radnici, sjećaš se? Mi bi pričali s ljudima koji bi došli jedva nekako do nas da im pomognemo jer su išli na invalidsku komisiju i onda malo nakon toga bi čuli da su… da ga nema više.
TREĆI GLAS: Kako se zvao onaj? On je bio… Znaš onaj što je imao karcinom u glavi, u kasarni je radio?
RANKA: Da, znam, on je bio neki šef.
TREĆI GLAS: Šef je bio, s nama je pričao …
RANKA: On je bio toliko uvjeren, rekao je, “Pobijedit ćemo ga mi”. Brzo nakon toga… Imali smo ih jako… to me nekako, ili te obiteljske mirovine. Znači kad bi se nešto desilo, kad bi došle te žene, mislim, mi bi sve napravili što smo mogli.
AMRA: Šta je to značilo, “obiteljske mirovine”?
RANKA: Znači da im je netko od… To je uglavnom bio suprug, da je radio u Uljaniku i da je umro. I onda najgore kad su bile mlade žene. Bila je jedna, Baćac. Sjećaš se Baćca? Ostala je sama s troje djece. Mi bi im pomogli koliko smo mogli. Onda sjećam se kad se desila ona nesreća. Ne znam sad isto da li ćeš to… Ne moraš ni pisati, ali kad je onaj mali iz Labina poginuo. Da, Alen je ostao bez ruke, zaboravila sam kako se zove…
TREĆI GLAS: Gotić.
RANKA: Da, tako nešto. Njegova mama je dobivala naknadu. Mama nije radila. Živio je s mamom i sa sestrom. I kad je ovo sve tako krenulo, onda više ni njoj nisu… Mislim, žena dođe u neke godine i onda više nemaš izvora od nikuda.
TREĆI GLAS: A Ranka, nešto smiješno, kad smo išle gore u onu školu, ja i ti po potvrdu jer otac nije htio donijeti potvrdu.
RANKA: Si pričala to?
TREĆI GLAS: Ne.
RANKA: Da, znači trebali su donositi svaki mjesec da se redovno školuju djeca. I onda nama je bilo krivo, rekao je, “Baš me briga, raskinite joj zdravstveno.” Mi smo mislili…
AMRA: Ma joj…
RANKA: Da! Jer on je rekao, “Ja sam joj sto puta rekao, ona neće.” Mi smo otišle u Pedagošku po potvrdu, jedva nam je dala, ali morali smo imati tu potvrdu kao dokaz da ide u školu da bi imala pravo na zdravstveno.
AMRA: Sada to nikad ne bi dobili zbog GDPR-a i svega. U ono vrijeme se to moglo. Reci onda, kojom brzinom su se mijenjala ta pravila i kojom brzinom ste vi morali se prilagođavati?
RANKA: Ma nije bilo… Ne, ne, nije bilo. Mislim da se moglo malo i lufta si dati, ali nije ne bilo tako kao danas. Danas moraš pratiti, pa iz mjeseca u mjesec se mijenjaju zakoni i moraš stalno nešto… ne. Mi smo radili, mislim da smo radili sve ispravno, da je bilo sve po pravilima, ali nije tako često.
AMRA: Vas je bilo 10.000 ljudi nekad.
RANKA: Da, da, da.
AMRA: To je ogroman …
TREĆI GLAS: Pa imao si šefa koji je uvijek pratio te zakone, koji ti je došao pa ti je rekao to i to, tako i tako, jer mi nismo baš…
RANKA: Mi smo na šalterima tim što smo sjedili imali ovako onaj LKI 310 se zvao, to je bio jedan katalog što se je štampao svaki mjesec. I onda kad bi netko zvao, pa bi pitao gdje netko radi, u tome si tražio. Sve je to bilo, jedan smo kompjuter imali, to je bilo tako sporo. A isto tako kad smo mi došli u Rijeku, kad se ono spojilo, oni su još uvijek bili na tom nivou. Znači oni nisu uopće imali ovakav sistem razvijen, oni su imali nešto, ja sam mislila da hoće igrati onu igricu Super Mario ili Tetris, znaš kako je to bilo? To je bilo nešto…
AMRA: A mi smo im krivi za sve.
RANKA: Da, da, to je bilo, ja sam bila šokirana. Izaći iz tog ekrana, skroz nekako, da bi mi nešto pogledala u drugom.
TREĆI GLAS: To su svi koji su bili gore rekli, da su bili zaostali 100 godina.
RANKA: Burin je bio, ma ne znam, svemirsko nešto, kako su oni imali podatke. A dobro, opet mi je na kraju bilo žao i njih. S nekima smo ostali dobri, ali…
AMRA: Da, nisu se baš ponijeli prema nama fer, ali šta je tu je. A reci mi, da li si ti osjećala tijekom svog rada da ne možeš, recimo, napredovati ili da ne možeš nešto zbog svog spola, zbog toga što su muškarci ili kako si to?
RANKA: Ne, ja sam više zbog škole. Ja sam imala samo tu srednju školu, tako da ja sam čak i bila na radnom mjestu više, što nije baš bilo tako jednostavno, ali nisam, nisam zbog spola, mislim da nisam. Naši su dečki bili, a dobro, ne baš svi, ali bili su dosta dobri prema nama. Oni su imali jako puno tih muških, oni su bili stvarno fer. Ja sam jedno vrijeme radila na višoj, pa su me opet vratili na srednju, ali dobro, došlo je do nekakve izmjene, sistematizacije i… Ne, ne mogu reći da sam bila nezadovoljna, bila bih otišla. Meni je bilo lijepo, drugarstvo mi je neko bilo tada. Evo, baš to.
AMRA: Da, da, a to većina ljudi kaže, skoro svatko s kim smo pričali, ali to je ono što je suština ljudskih odnosa.
RANKA: Da, da. Kad ti ideš u firmu, pa ti nije teško, da ne ideš s nekim grčem.
AMRA: Da, raduješ se.
TREĆI GLAS: Kad bi ušao pa ti kaže, “Gospođo, dobro jutro”.
RANKA: A ovi naši zaštitari su krasni, da, oni su baš ono… da ti da neki kompliment, da.
TREĆI GLAS: Uvijek.
RANKA: I tako, evo, ako se još nešto sjetim ja ću ti reći.
AMRA: Ako se još nešto sjetiš, pa ćeš nam reći. I onda ovo što si sad govorila za tu fluktuaciju…