Radile smo i teško i lakše, ali svukud nas je bilo. Po kancelarijama, po radionama, po… Najgore je bilo kad dođeš u prljave radione. A joj! Tankove smo isto tako čistile, pa razrjeđivač… to te opije… ali čistile smo sve.

U Uljaniku je bio dogovorni sistem, ali sindikati su imali ozbiljne programe. Na njima je bilo organiziranje rekreacije, prehrana je bila pod nadzorom sindikata, zaštita na radu… Puno više ljudi je bilo sindikalno aktivno.

Imala sam stvarno uvid u cijeli proces, jednostavno sam bila upućena u sve faze brodogradnje. Pa i financije, jer je trebalo vidjeti koliko šta košta. Posao mi se sviđao. Međutim, bogovi šefovi su odlučili da valjda ne trebam biti tamo.

Uljanik je davao kredite i tako su si ljudi izgradili kuće. To je bio veliki iskorak za boljitak svih tih radnika. Doprinos moje bake je u tome da je na neki način pomogla stvoriti te kredite, kako bi si ljudi mogli izgraditi kuće.

Kad kažem da radim u Uljaniku, ljudi se često čude “Šta on radi?”. Nije mi jasno da svakodnevno prolaze ovuda, a da ne primijete da sam tu i da radim. Kod ljudi bi vjerojatno trebalo osvijestiti da još uvijek postojimo.

Ja sam objedinila te službe, stari šefovi su otišli u mirovinu. Jedan jako veselo, drugi jako ljuto, s time da me pitao “Šta si ti došla ovdje?”. Mislim, to je tako bilo. Da li me je to pitao zato što sam žensko, pa je mislio da smije?

Bila sam tip od kojeg bi mogli saznati nešto, kako ćete upotrebljavati novi alat. Onda bi ljudi rekli: “Ona će to bolje znati nego muškarci.” Volila sam svoj posao, bez obzira na to što nije bio lak, nije bio ženski, bio je to prljav posao.

Portiri su bili dobili ovlaštenja da gledaju da li smo mi radnice prikladno odjevene. I onda ja koja… ja i minica smo dva oprečna pojma… i zaustavi me jer imam kratku suknju. Modni mačak, tu jedan sa porte. Ma mislim!